Док уз Крушевачку ходам

Понекад имам жељу да пишем, али немам прави порив. И, заправо, не пише ми се.
Ипак, понекад пишем и кад ми се заправо не пише.
То је нека вежба духа и дисциплине.
И нек опрости, ако неко чита, ово о духу.
Ако помислите да је претенциозно ово што сада настаје, а биће у неком другом трену испред Вас – у праву сте.
Опростите.
Или, не читајте.
Јер, уистину, много тога што је написано не ваља. Многа писма, писмени задаци, новински чланци, есеји, путописи, приповетке, романи – чак и мемоари.
И свако ко седне да пише, можда помало мисли о томе. Нарочито ако седа овако.
Због дисциплине, и духа.

                                                            ***

Читајући оне од којих сам учио, или читајући о онима од којих сам учио – или живећи са људима – пролазио сам кроз различите осећаје, догађаје и спознаје. И те три категорије, и друге, многе, мешале су се.

Читајући Милана Кашанина, например, видео сам слику Мона Лизе – као нешто злоупотребљено и пре него што су настали интернет, а можда и телевизија.Његова искуства из музеја и галерија била су за мене драгоцена, иако сам многа користио прекасно, или, можда, ретроактивно.

Тако је са искуствима. Не можеш да их примениш кад ти требају, увек.

Али, често добро дођу.

Купио сам комплет Кашанинових књига, у којима сам уживао и читао их једног лета, на осамсто километара од куће.Откривао сам многе непознате људе, слике, догађаје, речи и тумачења.

Сада су те књиге са мном – и делим њихов садржај са другима.

Истичем да је дело Милана Кашанина вредно само по себи.

А истичем и да је то био вредан и оригиналан човек.

Са великим искуством.

                                                    ***

У сутон се сећам детињства, првог растанка, па потом других растанака – који трају.

Ипак, сећам се и дрвене зелене ограде у Колашинској улици, и трешње, у дворишту.

О тој трешњи написан је писмени, добило се пет.

Ипак, није га написао онај који се потписао, већ његов стриц. И све се то десило у прединтернетска времена.

Сада нема стрица, нема трешње, нема зелене ограде …

Али остаје некакав доживљај, скривен до данас, а повезан са једним ограђеним простором у коме је у пролеће цветала поменута биљка, да донесе оно што су дечије руке, преко ограде, весело и без великог зла, крале.

И жеља да се проговори, отворено, дечијим гласом, а са нешто мало више искуства, и мисли.

Оставите одговор

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се /  Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се /  Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се /  Промени )

Повезивање са %s

%d bloggers like this: