У међувремену ништа није остало..
Међа времена и простора прегажен је човек..
А хтео сам само да будем у току..
Сад брзак делим са изгладнелим сомом сам са собом..
Поломила ме стена
или оно што на њу наноси
што са собом носим..
И више од тога..
Све чиме сам се хранио,
сад једу паразити..
и брже ћу се ја разградити,
него све о чему сам бринуо..
Дубоко је дно али
ни до пола вере у човека..
Изван свега тога,
тог тока,
прости рибар једноставност мреже гледа
стрпљиво чека и ако не очекује ништа..
Из све те воде, издвојиће се једна суза..
То није кап која прелива,
већ покајање које спашава..
Свака је звезда позадина тами
путоказ промени,
па и мени..
Пао јесам али не и пророда коју носим..
Тргнух се и отргну се ветар од гране..
Понеће мене и све што нисам могао поднети
сам попети..
Касно је..
Опрости,
сому и овом потонулом створу..
Дете моје,
давно сам престао да ловим,
мрежу пуштам јер волим
и сад не живим да заробим,
него да ослободим..
И шта ће сад бити?
Сом ће у воду,
а ти полако ка Богу..
Не знам како да захвалим?
Иди и не греши више..
