За Ивицу
„У животу све се спаја
и у везе ступа и неспојиво
птицу и крошњу упарио би свако
камен из праћке супротност је птици
па се ипак понекад споје”
Душан Гладић
Уремили су Шпанца стару кајл
да крене поново ка Унгарији
која је била једном једно краљевство …
Сада –
у њој нема ћесара одавно
али остале су грађевине
куће
фирме
синагога
зграде…
У једну се уселио и Орбан
појавио се нови капитал
цвета проституциони туризам
помало бродови плове
помало крузери
има људи из Азије, Африке, Америке
али слабо причају
гледају у телефоне и планирају
остатке дана
и шта ће још
Шпанац иде кроз Будим преко Корвин Тера
па потом кроз Андраши
па кроз улицу Бајчета Жилинског
па ето га опет на Будиму
у потрази за Ђулом Крудијем
и још неком ситницом што је наслућује
али баш у пара – парчићима
малко, премалко …
У једном тренутку гледа споменик
што га је подигао Орбанов неимар
(у спомен тријанонској трауми)
у улици Алкањи, прекопута
опште јавне куће
па кад приђе ближе
види да на њему, у мору имена
пише и ЧОНГРАД
Сети се да је јуче био у Чонграду
први
а вероватно и последњи пут у животу
идући ка Пешти
са једним блиставим младићем
а огромним човеком
и да је видео шта треба
избегао шта не треба
спојио хладно, угодно и носталгично
па потом ка Будиму наставио
вођен жељом, послом
и обећањем, датим
Увече, са људима –
по послу –
пије вотку.
Па вечерају.
Онда пију вино,
шетају, нешто се и шале,
а мало и вичу
У кући на Рожадомбу, један инсистира,
по повратку из шетње,
да пију и коњак из Грузије
И поред тога што неће
и каже да не може
и поред тога што није спавао
ипак и он, са осталима, на крају, бије по флаши
Потом, спава како годинама није.
Буди се у подне, сув као барут.
Са притиском у ушима и бешици;
не више млад, ни леп
ни засићен, можда презасићен –
али са спознајом да ће ускоро
негде, неком, о томе
приповедати…
Корона-циркус 