Јагода

Седамдесетшести дан, седамдесетшеста ноћ

Откако је Мати преселила, изгубио сам речи.
Могу да говорим, понекад успем и да заплачем. Тако. Ћутим, гледам пред себе, у земљу, кроза људе. Можда жељно нехотећи тражим начин да пробијем невидљиву опну између светова твари и духова. Да Јој покажем жељу да Је видим осетим, па можда некако дође.
Данас ми је у парку забридело лево уво. Помислио сам да ме Је пољубила. Насмешио се.
Шта?
Зар није право време да се опустим склизнем у ирационално и захваљујем се топлом ветру око ува, као Најрођенијој?
Што?
Шта ме спречава?
Шта ће неко помислити?!
Сви већ мисле шта мисле, а све је то, углавном, грохотом ирационално. Човечанство је милијардерска скупина појединачних страхова. Шта ће ту моја вера да поремети?
Ниш.Та.

Пио сам превише кафе данас. Почео сам да се тресем. (као) Пао ми шећер. Скоро сам ишчупао ручку на вратима фрижидера. Видим теглу пекмеза. Отворену. Рукописом који и угласту латиницу ћирилично заобљава, написано – JAGODA.

И иза гроба слатко љуби, Хранитељка наша…

Христос се роди!