Празан папир,
а ја препун..
Ископана сећања закопавају очекивања..
Све ће то страхови посрамити..
а ми изнова,
рђу позлатити..
Чврсто држим све што није у мојим рукама
и бринем да ми не испадне..
Све ми је мало јер ничему нисам дорастао..
Све спада и ништа се на мени не задржава..
Зелена, а већ гњила воћка..
Неукус је у трулежи и пропадљивости..
Васкрсење не бива без смрти
али ни смрти без живљења..
Не мора ни лекар да има све,
већ само оно што оболелом недостаје..
Љубави недостаје
и ако сама није у недостајању..
Христос јесте разорио пакао али
нам је оставии унутрашње стање..
Као и могућност избора на исто..
Да се изборимо..
Не желим да се снађем, па чекам тежа времена..
Плашим се само да не отупим..
Али не,
и даље осећам бол..
Верујем да је баш тај осећај последње уточиште достојанства..
Не знам,
волео бих да видим..
Питам слепог пророка,
да укаже пут мени слепцу..
„Немој тражити знање о будућности,
моли се за снагу да је мењаш“..
Знам, знам..
У ствари немам појма..
Желим да верујем..
Него ето..
Стеже ме вриска са друге стране..
Порочни људи пророкују ново зло..
Спас, спас..
Као у дечијој игри жмурке,
мислимо да ће један који изађе из мрака
спасити све..
Наравно,
без нашег покајања и чињенице да смо се све време скривали по мрачним ћошковима..
Да,
немо посматрали како неко други јуриша ка светлу и
ликовали само онда –
кад слободан човек буде запљунут..
А ми остали остајали запљуснути убеђењем,
да ништа није вредно чињења јер је и бољи страдао..
Али не..
Победа се није десила – не зато што није било снаге у јуришнику,
него доброте у посматрачима..
Неспособних да поверују
да је спас управо у спремности
да безусловно потрчи ка светлости..
Корона-циркус 