Црно, око мене све је црно..

Ал је реко..
Ал нам је сукнуо..
Очитао лекцију, проговорио истину..
Ово треба да иде нон – стоп на РТС-у..

А видео све црњи, готово да нема места за више мрака..
Ако и има мало светла, ту је само како би лакше ушли у још већу таму..
Како је кренуло следећи спотови ће бити само црна слика..
И јефтиније је, као што и сама песма описује човека..
Неморално је онда и да спот буде скупљи од живота..
Црни тапет и то је то..
Није шала, баш као ни песма..

Песме..
Човек се не осећа добро, ма колико то добро и лепо описао..
Речитост није утеха..
Чињеница да много људи то осећа као своје речи, јасно говори да не осећамо једни друге..
Од песме не видимо човека..
А ту је и дете..
Има га, па га нема..
Тј. нема га..
Нас има и нема..
А има нас..
Упркос ратовима..
Неко пише, неко коменарише..
Понеком се деси и нешто добро..
Доста добро..
И док се песник пита треба ли неко да се роди,
не питамо се шта би нерођено рекло..
И шта бисмо му рекли да се већ родило..
А шта друго, него да ће бити све добро..
Снимао сам сад уметника, није требало да буде рођен..
Па је отац охрабрио, кад је било за петоро – биће и за шесто дете..
Дете порасло, постао уметник, добио своје дете..
Заратило се..
Побегли у Холандију..
Сад кад је остварен сликар, хоће да се врати..
„на место злочина?“
Ма не, него на земљу на којој је проходао..
Да се умије на извору..
Каже променило се много..
овде се људи вратили у нормалу, а тамо почела нова нормалност..
Није овде живео као роб, па неће ни тамо..

Колико год било траума, сразмерно је расла жеља да се исте превазиђу..
Да се стекне мир..
И стећи ће се..
Кад је човек рођен, све је много лакше..
Онај који осећа, а судећи по препознавању – много нас је, може да буде несрећан али и радостан где год се нашао..
Замислите када би се сви ти људи који осећају једнаки страх и усамљеност срели..
Верујем да би имали да поделе много више од тога..
Тачније – питање је да ли би остало простора за било шта,
осим за љубав..

Није ствар једне песме, тј. било их је више..
Углавном о сраху тј. нуспојавама које он са собом носи..
Раскиди, абортуси, бежање..
Нема мржње али нема ни љубави..
Само страх..
Марчело је сад ово изговорио, Едо певао о лековима (у нади за излечењем), Дино каже: ”боље празне улице Њу Џерсија, него пуна кућа и празна тепсија”..
Где може бити бољи њу џерси, од рођеног брата..
па макар се и свађао са њим..
А и као да је овде неко остао гладан – макар кромпира има..

Много тога се накупило, а забрањују се окупљања..
Причао је о томе и Владета Јеротић,
он из инфлације отишао да лечи Швајцарце од депресије..
Страх не познаје границе, а ни просечну плату..
Али ни љубав такође,
па тако свуда имамо једнако сретних и оних који то нису.

Нисмо ту, па смо ових дана преокупирани куповином поклона..
Као да само то можемо да дамо..
Умемо ми много више од тога..

Сваки жив човек је рођен да спаси живот..
Свој и још један..

И за то није неопходно чудо..
Само да смо ту..

Можда и није неопходно да се изместимо или некоме помогнемо да то учини..
Најчешће је довољно да из тог стања не одемо у мрак и оно што носи одустајање..
И ту где стојимо, макар у једном делу дана греје сунце..
Није неопходно да јуримо непрестано..

Да, песма..
Слажи, брате, да ће бити све добро..
Временом ће то постати истина, па ћеш и сам поверовати..

На крају, чак и да ми промашимо ту истину – неко неће..
Па се ваља радовати због других..
Због свих –
који радост јесу..