Кад?

Кад бих могао да више не желим да пишем..
ни мање..
Само да се смирим..
Да пожелим добар дан..
Кажем слава Богу..
а да то заиста мислим..
осећам..
осећам да би то било довољно..
поплаве ће однети и маске..
сахране ће разбити раздаљине..
ближа нам је смрт..
човек зна само за страх..
не зна, па тражи утеху у разуму..
чак ни разумевање нема везе са тим..
не ставља ум човека на последње место,
него љубав..
ако је има..
да је има, не би нико реч написао..
свет би занемео..
само бисмо ослушкивали..
и радовали се..
без разлога..
смех је само условна слобода..
срећа одговор на тражење..
привремена умирења, до коначног одумирања..
али ако се смирим..
Кад бих могао да напишем ’’кад’’, уместо ’’ако’’..
баш тад..
а до тад..
праштајте..
Јер док тај тренутак не дође,
причаћемо само оно што код другога не слушамо,
а чућемо само речи хвале..
сагласје праћеника прекрива све нијансе нечињења..
гледамо на сат из убеђења да смо ми ти који меримо..
а време нас је премерило..
часовник ми служи да измерим непређене дужине..
служи..
е мој робе..
праштајте, последица година падања..
деценија несмирености..
сад је 12:42..
ништа се не би разликовало и да је пет до 12..
више трчим, него што ходам..
али и даље не стижем..
удахни,
дисање је несвесна радња,
а свесно чињење исте доводи до..
само до кисеоника..
а мисли су исти..
Нису чисте..
пођи од себе..
бих – да могу да се препознам..
не, не, не може човек да буде слика утехе или похвале..
то су само сенке доживљаја..
не желим бити то..
не могу, то није у бити..
и не само мени..
немир припада свима..
али и васељења..
само да..
да..
баш то..