318

Смрдибуба коју нисам отерао..
По први пут..
У Кампсади смо се молили..
Она усрдније од мене..
Нисам смео..

’’Не ваља се смејати на гробљу’’,
а ваљамо се у сопственом нечињењу..
Као што ни највиши пилон не указује на созерцавање висине,
већ просту палост низине..
Тако и ми, мислимо да су леђа та која трпе,
а не душа
и за њу је лакше попити, него се помолити..
Никако да стигнемали ту сам..

По чину лаик, лаје о свему..
Упозорава на себе и чини све да се уклопи..
можда ми се учинило..
Вероватно..
верујем, није лоше мислио..
Мислим да непрестано померање указује на стајање у месту..
јер кад Христос није циљ, онда све друго постаје средство..

Коначно..
изместио сам се..
ипак су око мене иконе..
318-ти дан како сам ту..
Богом бојим, па се не бојим..
Чак ни промаје..
Одакле сад дува?
Опет са запада..
Врата, врата..
„Двери, двери, са мудрошћу пазимо.“

Дај ми да разумем да волим
и ако не разумем..
Да се отиснем..

Пловидба ко пловидба,
почиње одвајањем од обале..
Тишину одсутног оца, ремети немир детета..
Мајка је ту али није довољна..
Без тројице, јединство није потпуно..
Јединственост је у употпуњавању другога..
Али, друго је то..

Дуле здушно посматра рукотворине,
жуљевите руке говоре да би и он то могао..
Па покушава..
Свештеник жарко обилази иконе и благослови народ..
Оптерећен очињим видом,
никако да се загледам,
па се у свему огледам..

Душевност ми надилази дух..

Трудим се да макар не подилазим никоме,
на првом месту себи..

„у миру изађимо.“

Све наставља истим током,
обала је ипак исто што и река..
Не познаје страну јер препознаје један ток..
Тек смо на пола пута и нико не гура другог..
Друго је то, око последњих места се мало ко отима..
Мало је таквих места, где се прва места не заузимају..
Задобијају их само последњи..
а ово је последње местона којем сам могао да замислим себе..

На послетку,
добро ми је овде бити..

Баш ту не осећам потребу да ме цене јер сам осетио вредност,
изван себе сам
и не вреде ове речи..
сабирају само оно што бих да поделим..
Делић свода,
који ништа не своди на мање од могућег..

Дуга прича..
Не бих да се понављам..
Непоновљивост се једном догађа..
Готово сваког тренука..
Има томе више од хиљаду година,
а мање од постојања времена..
Кад је сво бреме стало на остављеног,
али не и напуштеног..
Не напушта ме тај осећај
да је све стало у једну рану,
кроз коју се сви можемо исцелити..
Бити целина
само ако пожелимо..
А док то не дође
протећи ће из ње још много река
али и обала..
А људи ко људи,
бираће стране или ће гледати у реку..
А они који се (п)отисну,
служиће Току..

Објавио/ла: Далибор Даничић

"Ја се борим што сам луд’’

Оставите одговор

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се /  Промени )

Google photo

Коментаришет користећи свој Google налог. Одјавите се /  Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се /  Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се /  Промени )

Повезивање са %s

%d bloggers like this: