Путовање

Скопље, понедељак, 15. новембар 2021.

Гледам неки интересантни кулинарски путопис Џејмија Оливера, када је овај био млад. Лако и лепршаво, подиже апетит, а попио сам и једну лозу, па се спушта неки вештачки рај на уморно слепо око. Размењујем са зетом пар доскочица у вези са јучерашњим фудбалским победама Македоније и, нарочито, Србије. К’о да је петак вече. Одједном, свест да се истовремено, на пар километара ваздушном линијом, Мајка моја и наша, бори на Живот и смрт, дишући на шкрге.

Не изговарам ништа, а и шта бих могао… Почињем да се уживљавам у моју фантазију изазвану бљеском мученичког Њеног положаја. Фантазија, јер је не виђамо већ данима, само ми остале утиснуте страшне слике њених видео позива у којима вапије да је оданде извучемо. И пребацисмо је у приватну клинику, али чудо беле медицине није драматично другачије онде, него у државној. Рачуни, заиста, заиста јесу. Него, за то имамо решење. Кредити дубоки као дубоке државе које су уништиле јавно здравство.

Гледам Џејмија, не могу Мајци да приђем, за руку да придржим, па или да се од тога придигне, или да на пут крене, са блех музиком, не могу ништа од тога, али могу Богу да се молим. То је, изгледа, једино што могу.

А заслужила је да храбро разбијем врата одељења, нађем је на неком другом спрату неке болнице, пребацим је преко рамена и донесем кући, да је загрлим и да је молим за опрост што више нисам могао и нисам знао. А немам храбрости ни за то. Ухапсиће ме, оптужити за убиство сопствене Мати. Јер, доктори, а не лекари, кажу: „Боримо се до последњег даха, нико нема право да о животу и смрти другога одлучује“. Видим, видим… Како је окрутно било буђење у овој новој стварности, где се болеснику негира најјачи лек – људски додир…

А, можда, да ипак улетим горе, да је подржим за руку, па макар црк’о?

Нека буде Воља Твоја…