Вакуум

Скопље, среда, 10. новембар 2021.

Недостатак ваздуха нема звук.
Зато је Васељена, веле, тиха.
А кад нема звука, нема ни ономатопеје.

Још одмалена, дубоко сам био зачуђен оним јединственим двоструким самогласником. Сада схватам да је то зато што је вакуум, за мене, једна немогућа ономатопеја.

Заробљен између удица тог двоструког „у“ често бивам ових дана. Између кукавичлука и храбрости, између моје мајке и моје деце, између сна и јаве, између смрти и Живота. Одједном живим и разговарам са псом. Одједном ћутим сатима сваки дан. Одједном се Богу молим упорно, певајући. А нисам у келији, него саам у свету.

Садашњост је јака, и закуцава ме ту. Једино је преплашеном уму бежанија у измишљено сутра када ће бити, једном смрт, једном Живот, па трипут смрт, па једном Живот, па молитва, па Живот, па Живот, па Живот. И опет – смрт.

Нека буде Воља Твоја.
Лако је рећи, тешко је препустити се.

Данас се препуштам тако што шетам пса, усисавам кућу, пуштам машину за веш, јадам се електричној хартији, носим флашицу јогурта у болницу. Сутра ћу се, можда, препустити тишином и топлином срца. Сад сам пуст. Праштај…

Нека буде Воља Твоја.