Не ако, него кад дође час

Јак сам, задригао, волу реп бих могао, свет гледам одозго док ми чело исписује правилну синусоиду у самоувереном ходу. Млад нисам, него сам зрео, сладак плод. Сладак и сунцу, сладак у срцу, сладак и црву.

Све је прошло, и то ће проћи. Синусоида ће се пресвући у обрнуту експоненцијалу, реп у џеп, снага у крту несавитљивост, ништа што дође неће бити ново под капом небеском. Само ће мој мали животић имати да се буњка, знам га, одавно живимо заједно.

Моја су деца још нејака и сада је природно да ме гледају одоздо и да ме озбиљно схватају кад им велим да ме послушају у оном часу, и испоштују жељу да последње своје удисаје у свом кревету одлежим, спремајући једини пртљаг за то путешествује – одсјаје светлости са њихових лица. Томе се они сада чуде, зашто ли уопште о томе говорим, али кажу да ће бити како будем желео. Како би другачије и одговорила деца која свог оца и поштују и воле?

А, ето, јуче смо сеја и ја нашу матер, коју и поштујемо и волимо, одвели у болницу, иако јој је милији био кревет сопственог дома. Сам Господ зна када ће и како узети и кога, а нама је само страх од раке, и неугасива потреба да завиримо у будуће, не бисмо ли избегли ону чашу. И тако, водећи се лептировима у стомаку и ароганцијом интелекта, решисмо да одиграмо партију коронарног рулета и предамо мајчицу на бригу непознатим људима, уздајући се у њихову непознату добру вољу, непознату стручност и све оно што бисмо пожелели да имају они који камен у злато знају да претворе да би сачували ту сићушну пулсацију живота, који само о љубави према деци и унуцима виси.

И тако нам се открилише вратанца будућих дана, где заслужисмо исто од своје деце, не ако, него кад дође час.