Корона-цирк је постао начин живота. Тешко је све утиске средити, а камоли нешто смислено изрећи. А, има ли уопште и потребе изразити сопствене ставове? Наравно да има, па макар и о свему. То није само људска потреба и право, него би требало да буде и обавеза. Обавеза Љубави према себи, према ближњима, чак и према непознатима, јер и они ризикују да буду наши ближњи – када нас једном упознају. Самоизражавање је и обавеза Истине; наравно, тамо где је она пожељна. Јер, будимо реални, лаж је омиљена људска играчка и шири се опаком брзином исто као и – види врага! – корона.
Пре пар дана чуо сам интересантну причу о нечем сличном: била нека жена и отишла код Светог Серафима Саровског на исповест:
–Нисам, Оче, много грешила. Само сам оговарала комшиницу, али јој никакво зло нисам учинила. Можеш ли ми отпустити грехе?
-Могу, само се прво мораш вратити кући и донети ми једну кокош. На путу до манастира, чупај јој перо по перо.
Она жена се порадова и хоћко оде по кокош. На путу до манастира, по старчевом налогу, черупала је перо по перо и кад је најпосле стигла, она кокош је била већ полугола.
–Донела сам, Свети Старче, кокош како си наложио. Хоћеш ли ми отпустити грехе?
-Хоћу, чедо, чим ми донесеш сво оно перје које си са ове кокоши почерупала.
-Али, Свети, то је немогуће! Ветар је сво перје по свету већ расејао.
-Тако је, исто, веома лако ружну реч изговорити, а немогуће ружну реч повући.
А да ли је Свети Серафим жени отпустио грехе, то нисам чуо, али замишљам…
Причу сам чуо од једног доброг старца (καλόγερος) на Косову и Метохији, прецизан да будем, у Метохији. Био сам тамо мало приватно, развијајући патриотски патос, мало и друштвенокорисно, снимајушчи нешто лепо. Са старцима разговарао, са децом играо фудбала, а са исписницима рујног вина пијо.
А онда дође време да до Душановог Скопља сиђем, старамајку, сестру и њене све да обиђем, за здравље да упитам. Кад – свију, и у исто време напала – корона.
Скочише сви – Не долази, бежи кући, децу ћеш да заразиш! Каже жена – Долази кући, опет ће у карантин да нас бачиш, ово мало цркавице од посла што ми је остало да упропастиш!
А ја јасно знам где ми је место. Весео сам дошао, чак. Јер, замисли да морам нокте издалека до меса да гризем, а немоћан да нешто урадим. Ово је за мене благослов. Хвала милом Богу за то.
Ту сам четврти дан, и бићу док напаст не мине, главни болничар и дечко од палубе. Али, помоћи никада довољно, па те молим драги Читаоче, кад тихо станеш пред икону, спомени Мирославу, Наталију, Софију и Илију.
А ко се Богу не моли, нека буде миран и не чуди се мом сумашедству. Јуче сам сазнао да ми је број антитела и после осам месеци од болезни – 5155 по јединици нечега – од потребних 1,6. Јак. Бик.
И помало – цвик.
Корона-циркус 