С оне стране..

’’Кад ћете да напишете нешто о духовном узрастању?’’
’’Вероватно кад узрастем’’, одговарам кроз осмех али нешто мислим – може ли човек да зна уопште да ли је узрастао и који је то ниво раста..
У односу на шта или на Кога..
Загледан у икону Христову, реципрочно својим слабостима – трудим се да више ништа не мерим јер сам схватио да ми је мерни инструмент непознаница.. 

Чуо сам много паметних ствари, срео умне људе – умније него што ћу ја икада бити, али оно што ме увек одушеви једностано је човек, једноставан човек.. 

Став је у корену речи, али не и у једноставном човеку..
Ти људи вас готово никад неће засенити јер својим врлинама не заклањају Сунце..
Они су ту да нас изнесу и понесу на чистину, како нови човек не би пропустио ни један зрак Сунца..
Једноставност је оно чему теже и најкомплексније теорије, чак и већина људи, ма колико компликовали – теже једноставности..али не и једном јединственом ставу..
Упрости..
Опрости..
Данас и није похвално рећи некоме да је прост човек..
Раније, док човек није постио само храном, верујем да је простодушност била везана само за људе који су опростили свима..

Пост упрости, опрости..
Један став у односу на све, са Свиме..
Однос из љубави..

Размишљао сам и о уставу – збир оивичених ставова, који смањују могућност наношења штете појединицу..
Питање је да ли би нам све то било потребно, да нам је основа односа љубав..
Овако, без љубави или у недовољности, заузимаћемо различите ставове, борбене или одбрамбене – под различитим заставама..
Уместо да смо се, кад већ говорим о заузимањима, заузели за човека и љубављу га узели за руку – узнели пред горе поменуто Сунце, ”где нема промене и сенке измене”..
Где је једино ново, прост човек способан да воли..
Да прашта..

Прелазећи реку са обале на обалу, нисам успео да разликујем стране..
На страну разлике које сам видео, све је ипак служило току..
Тако и ја, колико год се померао: лево, десно, ближе, даље – све су то одреднице али искључиво у односу на Извор, условљено опет мојим односем са истим..

Сретање, сретење, срећа..
Сусрет који не мења, већ само открива.. 

Подела је занимљива реч..
Дело чини човека целовитим..
Човек у целости не познаје деобе, јер не тражи оно што му не припада..
Своје недостатке не тражи у припадности истоветним људима сличних непотпуности..
Припадност није у истости, него у радовању различитости..
У математици се разлике своде на одузимање, док љубав све сабира..
Једна таква разлика ми је помогла да схватим, да се ја ништа не разликујем..
Први промашај човека који крене путем духовног развоја, јесте убеђење да му неко у том путовању може бити бескористан или, не дај Боже, сметња..

’’Ма тај човек је небитан’’, чуо сам то много пута, а изговарао још чешће..

С’ почетка, богослужења су заиста јединствена искуства и са собом носе посебну благодат..
Како свима, тако и мени..
У супротном не бисмо ни издржали сопствене разлике, које не трпимо код другога..
Прија ми истост на коју сам навикао и све време бирам да избегавам разлике, за које сам веровао да ми не припадају и да нису део онога што ја јесам..
А ја сам?
Ја сâм нисам могао да дођем до тог одговора..

Укцавамо се  и пловидба почиње..
Као и свако друго путовање, ни ово се с’ почетка ништа не разликује..
Прво посматрамо остале путнике..
Разлике од којих сам бежао, овде су ме стигле и запрепастиле..
Кад сам путовао аутобусом, ту смо били ми који то себи можемо да приуштимо..
Неки други су ишли пешке, неки трећи аутомобилима (бољим или лошијим)..
Путовао сам и авионом и ту су постојала скупља места, да ли су боља не знам – нисам био..
Путују људи и бродовима – већим, мањим, приватним или каквим год..
Свако превозно средство са којим сам се до сада сусретао, подразумевало је истоветност..

Да се вратим у цркву, тачније  на брод у истој..
Стојим, а имам осећај да не додирујем под..
Овај брод на коме се налазимо, по свим законима хидродинамике нема никакву пловност..
Мада и имам осећај да летимо..
Служба тече, а ја само немо посматрам сапутнике..
Ништа не разумем и гледам да не сметам, а делује као да сам само ја недостајао..
Да само са мном и остатак посаде може бити спасен..
Заправо, путовање је потпуно само ако је на њему нови човек.. 
Ипак, мојим чулима није пријао управо први човек до мене..
Фино обучен господин, непрестано изговара неке своје молитве и ремети мир мени несмиреном..
Тако из недеље у недељу..
Почео сам да се радујем кад он не дође и то ме је озбиљно забринуло..
У тренутку мог првог укрцавања на овај брод, многи су се обрадовали, а чак и да нису – нико се није противио..
А види мене сад..
Потпуни промашај, срећа па се од нас тражи само један погодак – било кад..

Слава Богу, ево чудног човека..

Невербално покушавам да му покажем  да ми је драго што га видим..
’’Благослови владико…’’..
Сабрат поново изговара своје неке молитве, поносан сам што немам жељу да он не буде ту..
Размишљам о животу, шта бих могао да радим, како да решим неке ствари..
Толико сам отишао мислима, да сам се у једном тренутку тргао и погледао где сам..
Е мој брате, а ти си мени сметао..
Молиш се гласно – а ја у себи, заокупљен собом, ко зна о чему мислим..
Да макар имам твоју искреност, па да се ни не трудим да формом задовољим критеријум..
А није да нисам читао јеванђеље и то наглас, али глас нисам чуо..
Онај вапај из пустиње душе, чија тишина надгласава све таштине..
Волим мир, а сам сам немиран..
Да ово исповедим лекару, дијагноза би вероватно била схизофренија..
Прећутао сам, па има наде..
На путовању за константност, смењују се све наше различитости и све су то нијансе светле, а сваки човек је управо завеслај преваге..

Нешто се не разумем у сликарство, слабо и разликујем боје..
Не анализирам дела, нити се трудим да разоткривам људе..
Поготову што ни сам нисам спреман да будем огољен..
Нагло схватам да је тај страх од нагости, урођени промашај прародитеља..
Како сам мање губио време покушавајући нешто да разумем, то је више остајало простора да волим..
Опет схизофренија..
Само тихо, тише..
Све боје овог света, слиће се у једну светлу – свету боју коју очињи вид не може да препозна и  разум да уоквири, ограничи..
Слика за коју не постоји рам..
Дело наспрам кога се не стоји, већ постојано осликавамо исто.. 
Бесконачан број разлика изливене из исте Истине..

Извор који је и Ушће..
Отворени круг..
Слобода..

Слобода опет, нам даје за право да горе поменуту Истину, пишемо великим или малим словом..
Као да и о њој не пишемо – и не само то, него да допустимо да нам иста буде одузета или да себи дамо за право, да је некоме одузмемо..

Право је такође занимљива реч, ни близу колико исправно..
Испрва то је слично, а касније – много касније, схватиш да је сувише касно да би се бавио површношћу прве речи тј значењем исте, а време је показало да су јој значај давали они који времену ништа нису значили..

Све су то допуштени промашаји, као и овај текст али у нади да ће тај један поготак бити прави..
Да ћемо и ми једном бити исправни и усправни, а то једном креће од оног једног човека – баш оног кога сам називао небитним..

Сад схватам, опростите – не схватам ништа..
Верујем, сигуран сам, да је управо тај човек тас преваге..
Најбитнији завеслај..
Не онај који превози са једне стране на другу, већ преводи у онострано..
Ту је и одговор на питање: ’’ко је мој ближњи?’’..
Нико нам није ближи од онога са којим тј због којег ћемо се спасити..
А ко је то?
Знаћемо кад га не пропустимо..
И то ће бити довољан погодак, који надомешћује све дотадашње промашаје..
Амин, Боже дај..  

Објавио/ла: Далибор Даничић

"Ја се борим што сам луд’’

Оставите одговор

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се /  Промени )

Google photo

Коментаришет користећи свој Google налог. Одјавите се /  Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се /  Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се /  Промени )

Повезивање са %s

%d bloggers like this: