Пут на који се поново можда спремаш

Можда се спремаш, а можда си и спреман….

Кад сам кренуо, било је скоро тринаест часова, Minor threat је звучао из звучника (песма о томе да осећају кривицу што су бели – с том разликом у односу на савремене црно беле трендове што су је они саставили и изводили пре скоро четрес година), песма коју волим, због певања, и хардкор гитаре, а текст ми није толико битан, јер не осећам кривицу што сам бео (мој деда и наши дедови нису упрезали црнце)

Брзо сам возио, 140, 150, идући ка граду који се изриче уз вашар …

Имао сам шта и да видим …

* * *

Пре него што сам кренуо, дан – два пре, нисам знао хоћу ли ићи, у два града на Ш.

Стога, мало сам се спремао, можда сам се спремао.

Више у мислима.

За други Ш, на граници са НДХ, било је врло вероватно.

За први Ш, што има вашар, мање.

Али путовати се мора, а живети не (парафраза изреке из Феникије)

* * *

Пред пут, дани су пролазили у ишчекивању. Не само пута, и хоће ли се стићи, када кренем, ако кренем, у два града. Ишчекивао сам и добре вести око додатног посла, али нисам хтео да их пожурујем. Тојест хтео сам, али нисам. Борио сам се да не радим оно што иначе радим. Да не пожурујем оно што не могу да пожурим, иако мислим да могу. Пред пут, поред ишчекивања, било је и помалко нервозе, а и помалко симбиозе, са неким људима – овамо, онамо.

* * *

Фрагментарна проза и постмодерна, то је права ствар. Новији добитници НИНове награде све го постмодерниста. Понекад помислим, када бисмо се концентрисали (укључујући и новије добитнике) па мање објављивали, а више писали, и чекали, боље би било, после, за читање… Откуд знам, него пишем… А са друге стране, питала ме једна мала – што поново читам роман који сам прочитао, Виргила Георгиуа  ДВАДЕСЕТ ПЕТИ ЧАС. Рекох да је то добра књига. А после, док читам, чини ми се као да неке делове нисам ни приметио. И тако и јесте.Памћење је стара варалица, а нова искуства дају другачију слику, и другачија примећивања. И спознаје. 

* * *

Када сам кренуо, брзо сам возио, нисам стао до града на Ш, па сам у њему стао, јер немам навигацију, а идем у Улицу Милоша Обилића 36 је број. У кафићу, млади, улица је Карађорђева, наведу ме куда да идем право, лево, па десно. Имају навигацију.

Стигнем на време. Причам са старцем о Достојевском, уздуж и попреко. И, опет видим: памћење ме не служи како бих волео, али је ипак ту, а и осећај је ту, и речи.

А старац плаче док прича о Достојевском. Прича ми како му је у младости КОЦКАР променио живот. Па потом и остале књиге руског учитеља редом. И још му мењају живот.

Матори не воли Београђане, па самим тим и нас Вождовчане. Али, на крају крајева, после два сата, испада да смо сви ми нечија деца.

* * *

Доцније, једем у некој кантини, у центру. Кувана јела. Шесто кинти супа, јело, салата. Супа топла, јело кувано, салата мршава. Све у свему, врло добро.

Одатле, крећем у Ш што је поред границе. Опет летим, али не слушам музику. Мислим. На пумпи пијем кафу. Сам. Имам мајицу Партизана. Онда долазе тројица младих, имају по деведесет килограма, по око двадесет пет година, а један, најмањи, има мајицу Звезде. Гледају ме, ја њих мање гледам, али сам добро. Кад кренем, смејуље се, али ништа. И боље.

После пролазим поред избегличког кампа. Тим људима, што су избегли из Алепа, из Дамаска, из ко зна одакле, теже је него мени. Много им је теже. Бог свемогући нека им помогне. Ја сам пролетео, али сам видео. Ту је, недалеко, био и споменик изгинулим људима на Сремском фронту. Младићи, као она тројица са пумпе. Били су младићи …

* * *

У градићу на граници на Ш, отишао сам, прво, да видим слике сликара на Ш. Највише волим – Луксембуршки парк у Паризу – а  и њу сам запамтио да је другачија. Што каже мој пријатељ И. код кога сам дошао послом – Променило ти се искуство…

После седимо у неком пабу. Он пије чај, а ја два пелинџера, иако возим.

Прича ми о Видовићу, и о томе шта значи дивити се. Ја слушам, и мислим. Понешто нам се у искуству подудара. Разговарамо дуго, и слушамо један другог.

До Вождовца, доцније, возим око сат времена. Мало пређем 120, мало не. Ноћ је, па пратим неког типа са хрватским таблама. И тако, нас двојица, у колони, стижемо до Сурчина. Он оде ка аеродрому, а ја ка кући.

Уснио сам, и дуго спавао. Сањао сам Париз, и у њему Црњанског и Ш-а, како се веселе у некој кафани, малој. И ја сам био ту, али нисам смео да им приђем. У сну сам се бојао да ће ми се смејати…

* * *

Кад се наспавасмо, одосмо ка Лазаревцу, код куме, на ранч, на рођендан. Тамо имам с киме ладно пити вино, па је тако и било. Али, то је већ …

Оставите одговор

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се /  Промени )

Google photo

Коментаришет користећи свој Google налог. Одјавите се /  Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се /  Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се /  Промени )

Повезивање са %s

%d bloggers like this: