Ваздух и кад стигне

Дуго нисам писао, па ако ћемо право.

Дуго нисам ни нешто друго.

Шта да радиш?

Ништа, тераш, као и до сада…

Леђа ме болела, са фудбала – Бата воли да одшкрине врата од свлачионице, да сви који прођу виде паламаре … Промаја је дохватила све испод рамена.

Стога, мажем маст за коње, истуширан, ошишан, на леђа. Леђа су топла. Бол је, бар на сат, два, нестао. Али има још што боли, а то се мало заборави, не може да се намаже – па опет дође – не пролази брзо…

* * *

Јутрос седимо код Цвије. Кафа је скупа, конобарице су младе, друштво је авантуристичко. Ту смо Сики, Жути и ја – а доћи ће Пегаз, ако стигне. Жутог сам тек упознао, али брата му знам од раније, ишао је са нама на ЈНА, пре десет година.

Сики је довео Жутог. Тај колоритни човек одлежао је, као и Барон, дугу робију. Уствари, још дужу. Осам година. Има жену, има два сина. Има леп осмех, широка леђа, лагано говори.

Уме да се понаша.

Одају га, да је са друге стране – тетоваже на врату, углови усана и Сикијева прича, кад је Жути отишао да препаркира, заградио је неког.

,,Он је“  каже ми, кад питам ко је ,, Дилер са Бановог Брда, знаш му брата, сигурно…“

Брзо схватим да знам, да смо ишли на Партизан – и Жути, причамо после, воли Партизан.

Не баш као брат, али воли.

А воли и скупе сатове.

Сики му је донео неки каталог са Ролексима, па гледају, смеју се, договарају шта ће и како ће кад уђу у велику лову. Мене не питају који бих ја. Изгледам, вероватно, као човек који није за Ролекс.

Али разговор иде и даље, и овамо, и онамо, када стиже и Пегаз. Ружан је дан, али постојимо, пијемо кафу, и ја ћу први устати, и отићи.

Не зато што морам, већ што је време.

Оно понекад пролази неосетно, али пролази – а постоји још толико тога …

Обавезе, несталност, мисли, пориви, борба – и туђа и твоја – жене на Душановцу што миришу на воће, непознати бахати паркирачи, Лидија и Петар са пијаце, Мира из Максија, Седи Велики Стари комшија који готово увек има благ осмех и реч, исто такву.

Затим украси света, и туђи и твоји, па очеви и оци, и мајке, и браћа; па све оно што си одложио, па те је стигло, па све оно што си мислио да нећеш, а мораш, па људи који ти се негде обраћају из сећања, као и ти њима, па замишљања оних које ћеш вероватно данас срести, па телефон који звони са захтевом, па  свештеник који каже да се адреса лако памти – и , на крају, пут на који се, можда, спремаш.

Устајем, лаган, и уз лагане шале на мој конто, док ме Сики опушта у вези са плаћањем рачуна, (скупа бре кафа код Цвије, који му је, није ово Страхињића Бана) превлачим јакну преко леђа, симултано гурајући руке у простор за њих.

И одлазим, тамо где сам овај пут паркирао ја. Пуштам, поново, Minor threat и крећем …

Оставите одговор

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се /  Промени )

Google photo

Коментаришет користећи свој Google налог. Одјавите се /  Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се /  Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се /  Промени )

Повезивање са %s

%d bloggers like this: