Ноћна мора уочи Успења

Основношколска учионица старог типа. Похабане ђачке клупе, мало ушврљане, са ћошковима заобљеним од генерација немирних ђачких лактова. У клупама седе одрасли људи, који се, иако се непријатно осећају у ретко ношеним оделима, смешкају, показујући зубе к’о за селфи, Прецеднику који је за наставничком катедром.

Он, горостас, стоји и, шмирантски забринут, обећава модернизацију школства. Не дозвољавају му да заврши реченицу – громогласни аплаузи. Ни ситнијих људи, ни бучнијег самокажњавања самошамарањем шака.

Атмосфера јесте узаврела, али се нико не усуђује да зноји. Паркет је климав и чује се климт његових ребара под ногама узбуђених првака, а не ђака. Мирише на, за ову изванредну прилику, свеже утрљан терпентин, да и та сиротиња коју имамо буде пркосна. Мирис опија, Прецедник следи драматургију коју ножем можеш сећи, али не и прекинути, а ја се одједаред нађох пред њим, на сред учион’це, пред табулом разом.

Све се утишава, знам да се од мене слатко очекује некакав скандал. Не знам зашто, можда се нисам обукао складно прилици, можда јер ћу питати на ћирилици. Не знам, јер се не гледам споља, него право из очних дупљи. Стојим, и насупрот некој мрзости, за коју сам био убеђен да гојим пред тим наставником ОНО и ДСЗ, осећам неко усхићење. Као пред лошим, али познатим глумцем.

И како бих том инфлуенсеру показао некакав аусвајс, уместо уобичајене партијске књижице, одлучујем да прикажем њему омиљено изражајно средство – драмску паузу у крупном плану. То, показује се, има ефекта на публикум, не због поступка самог, него због препознавања узвишеног ауторства тог темпоралног мизансцена.

– А шта ћемо са антенама које сте у току лаждемије набили на сваку школу? Хоће ли то бити ражањ за нашу децу?

Он се вешто осмехну, унапред сурвавајући сваки легитимитет свих питања свих људи на свету и кроза  осмејак вожда, уместо директног одговора, активира сву синусну течност, коју је имао у својој величанственој глави, и пошкропи ме свом својом расположивом мукозом, више балом, него слином.

Изненађен овим, заиста оригиналним и инфантилним одговором, успео сам само да се дохватим левог рукава његове небесно плаве свеже кошуље и, у знак неслагања, њиме обришем лице, затварајући, тако, канал комуникације.

У Сановнику нисам нашао ништа о томе, и баш се питам шта то може да значи…