Био сам на мору. Спавао сам по четири сата поподне, и опет целу ноћ у цугу (са паузама за штип, штиби-дибип). Можда, јер сам се скинуо с кафе. Спавајући када сам уморан, без инсистирања на високом, икаквом, учинку. И тако пет дана. Онда сам схватио да је време да се повучем из породичног крда. Пошто је ташта остала с мојима, имао сам џокера. А тих пет дана, сем што сам сањао, највише сам се играо у води с Андрејем, мала лопта, велика лопта, шлауф швимен на пучини, без гаћа, роњажа, а био је и дан глисера; море валовито, плаховито, наплетено, навезено, окићено, зачињено.
Прошлог лета, на том истом месту, у првој слободи након катанчења, сунце је сјало много светлије, са више наде се дисао слани морски ваздух, а сад је нека нит, не само носталгије за слободом, изгубљеном као детињство напуштањем мајке отаџбине, таква некаква нит, је вазда пресецала небо. Или су то били прашкови непознатог порекла испуштени из савезничких авиона?..
И, ето, већ три дана како сам ту, нико ми не пише, нико не љуби моје име, ходам по кући к’о тигар у кавезу, гледам у будућност која нам није наклоњена, као да ја знам каква ће бити, али слутим, слутим као Жалосна Сова, иако ми чукундеда није био врач, да ће се раздвојити вино од воде, и да ће крчази вина бити полупани, уз страховито кежење и шкргут зуба. И знам да не смем да останем у тој слици, јер је мисао, јер је реч моћни 3D штампач, који кост и кожу приближава жедном ножу и ко зна каквим грозним стратиштима. Где да гледам? Коме да се пожалим? Од кога правду да молим? Униније… Униније…
На литурђију нисам отишао, а знам да је Спас тамо. Шта онда хоћу? Ни малим прстом… Загледао сам се синоћ у неке комедијаше. И јесу ме насмејали, и јесу ме подигли, али довољно да не одем где сам намерио. Јалова је то трампа.
А кад смо код Трампа, ено је подигао тужбу против технолошких гиганата.
Мени блиски људи кажу – Ми ту не можемо ништа, боцнуо сам се, маскирао сам се (ваљда сам постао невидљив). – Ваљда је порука, сâм си колач своје свеће. Шта ће мени то? Сабор. Сабор нам треба. А, ето, јутрос сам пропустио један. Све знам, а не знам ништа. Тад завришта девет добрих коња, и залаја девет љутих лава, и закликта девет соколова; ал ту мајка тврда срца била…
Кад смо код Трампа, купио сам трамполину у Декатлону. Никад нисам знао залуд да трчим, требала ми увек лопта. А залудног скакања никад доста. Шура сте, о шура го? У претходном столећу била је шутка у Диску Вриску на Краљевици, баш на шурину химну, и било је и металне и панк војске у тој рупи без дна. Изнабадао сам, сада већ покојног, Станка Коња, нехотећи, у жару ђипке, а он, онако пијан, крв му из очи цури, стаде да ме гони кроз метеж, јечам рже, а ракија виче (а тек са жутим Тигровим лепком), и ја бјеж, ћера ме Брко! Покој му мученој души, не ухвати ме, ал’ сам схватио да није довољна чирокана, зихернадла и војничка чизма М-71 за тај рат. Нисам био спреман, био сам шминкер, само сам се добро маскирао иза мрког погледа и лажне униформе… Значи, ја то знам да радим? Ал’, питам се врло озбиљно, шта би било да ме је доћерао Брко?
Трамполина је добра другарица. Петнаест минута, два пута дневно, зна да развесели, и да добро залије знојем. Као неки фегет скакућем у парку, го до паса, у шорцу од еластичног, те лажног џинса, док прави мушкарци раде вратило. Па, добро, већ сам се размножио и женио и превише пута. Шта ће мени снага? Само да шлауфове сманем, биће добро. Ћераће ме Брко, јопет. И то корацима од седам миља, факцинашких…
Упалио сам јуче биоскоп. Гледао Носталгију. Увек ми се више свиде делови на руском. Као да тек ту филм почиње. Филм у филму. Рус у Италији. Јанковски звучи тако другачије кад говори италијански. Ја звучим тако другачије кад не говорим српски, као да ја нисам…
А неки тип јесте био на плажи и моржена и њихов пород, изашли из најсавременијег експеримента. Обоје Болоњези, са сином су говорили искључиво на енглеском, на веома лошем енглеском. Она са брусфалтером бојиних дуга, он лавћер. А четворогодишњи син је имао пишу, дугу косу до пола леђа, увезану у плетеницу, са розим шналицама са стране, и одазивао се на име Елајза.
Елајза?!
Није дете дупе, да морају сви да га имају – каже древна индијска гнома.
Има у Носталгији неки Доменико, Лудак. Седам година се био затворио у кући са породицом (претеча модерних локдауна), хотећи да је спасе. Онда је схватио да мора да спасе цео свет, па је рецитовао песму о мајци, са врха споменика Марку Аурелију, упозоривши такозване здраве, да морају да скупе муда да такозване луде погледају у очи. Јер, иначе, остају – свако у својој – самочи. Онда се залива супером, добрим, старим, оловним, и шкљоца зиповац.
Да се то данас деси, сви би извадили глупе телефоне, да имају, за успомену са туре по Риму.
Почистио сам кућу, испијајући мате погледао сјајан документарац о архентинском роштиљању, мислио на моје архентинске коренове, а с’г – крећем у шестосатну хибернацију.
Лепа,
Лепа пекарка
Ме чека,
У 4:25,
Опет,
На староме
Мјесту.
Корона-циркус 