Одма’ да буде јасно, више волим да играм, него да гледам. И, колико год нескромно звучало, боље играм, него што гледам. Не вичем на те-ве, мада и то има своје терапеутски значај. Ако баш морам, вичем на кога треба, јер увек могу да рачунам на повратну информацију, псовку, шамар и припадајући кркљанац. Нека и то буде јасно, мене кркљанац не занима и не призивам га, али, ту и тамо, треба показати очњаке, и вербално и шакомуглаву. Срећа, па су људи око мене веома фини и разумеју себе и друге, те и мене опуштају својим просветитељством.
Сад, то што ће од јесени да људе као што сам ја прогласе за искључиви разлог ширења заразе делте, епсилон и (’де си) зете, па ће кренути са изолацијом и концентрацијом у некакве концентрационе комплексе, то је други пар папуча. Има их силесија већ спремних, по США, по Канади, а од јуче има један и у Лондону, почасно назван по једном јунаку нашег времена – Новакс Ђоковић.
* * *
Седео сам пре пар недеља у друштву једне Албанке, са веома прецизним америчким акцентом, па кретосмо да испирамо уста неизбежном вакцинашком тематиком. Она је мене убеђивала да се она боцнула и за своје, али и за моје бабе здравље. А кад ме је питала јесам ли се и ја вакцинисао, ја сам је питао да ли је лезбејка. Увредила се, вели, шта тебе боли шта ја радим у кревету. Ја реко’, боли мене, него и ти гураш гуртну ’ди јој нема миста, а правиш се да ти је душа чиста.
Него, пусти ти то.
Недеља јутро, или, ако више волиш, субота ноћ, у два – Архентина:Брасиу. Глед’о. Победили наши. У три, Новакс, и он победио. У девет, Италијани, и они победили, и они наши. Нису, ваљда, Енглези? Мало се пило, мало се и викало. Чисто да парирамо идеалу навијања, са виком и псовком између гутљаја.
Спортски успеси наших неће променити ништа. Њима свака част, јер су трчали, а ми, што смо викали? Нас, можда неће ускоро ни бити. Нама ни из џепа, ни у џеп. То је успех људи који су се трудили, а ми бисмо да им то мазнемо. Због заставе, шта ли. Него, изађи на летњи поветарац, па обрни круг око стадиона. Онда да причамо о моралним победницима, или Косовским биткама.
И победили су сви, по улицама пијана гологузија са сисама на изволте, то је жеља из њедара која излази, и попут птице бива уврнуте шије, јер тако се слави, и тако се пије. [Ту сам имао дилему да ли је боље да ставим – бије – и то се римује, али не бих волео да народ поверује да сам неки силеџија, кад можеш да ме мажеш на лебац.]
А ја сам морао без сна у пекарску шихту, да стакленог погледа гледам преда се и чекам да прође, и поподневни четворосатни дремеж дође, па опет пиво да могу да заспим, јер пекара чека сваког јутра, и буџење у сред ноћи.
Новац никад неће доћи.
Новац никад неће доћи.
Новац никад неће доћи.
Корона-циркус 