Јутро кад су ланчали звеци

(мала сеоба у дугу, ружну јесен – и почетак зиме)

Пробудим се, по ко зна који пут током ноћи.
Али, више није ноћ. Јутро је.
Јутро је. Рано је. Зора не руди, а мени у глави умор, дар, мар.
Треба, упркос мару, устати. Успети. Успети се.
Устанем, спремим. Све полако. На време. Одвезем.
Паркирам, уз срећу, близу вртића ,,Аћим и Мића“.

* * *

Али уз мало среће иду тужне успомене. То су моја минимална, а прва одвајања од куће. Имао сам четири године. Шеснаест година касније, када сам кренуо у Лондон, да тамо животарим  – није ми било тешко као када сам у вртићу, са четири године (тугу памтим) бивао примораван да поједем сав пире. Била је ту нека много строга васпитачица, имала је дугу кику.

И тада, у вртићу ,,Мића и Аћим“, кратки зимски дан трајао је дуго, у мом детињском регистру дужине. Имао сам утисак да родитељи долазе по мене касно у ноћ. Заправо, долазили су вероватно око пет, пола шест поподне – када би се већ смрачило. Тај долазак био је празник.

Син Секе Сабљић ишао је са мном у тај вртић. А Сека је играла, тада, у некој серији. Рецимо нека Истра, коју су Италијани окупирали, Други рат – то је место радње, и време.

И, ваљда, бану Жабари Секи на гајбу (не Секи, јел, него лику који она тумачи) и крену да јој силују сестру (лик). Иако сам био мали, ја сам то из прикрајка, код куће, видео – и то је оставило утисак на мене. Јер, видео сам и да је Сека (лик) извукла утоку из неке фијоке и испрепуцала зле црнокошуљаше.

Али, и мимо тога, било је у тој епизоди неких, да кажем, милијих голишавих сцена. Тада, мени детету, било је важно да је Сека (лик) испуцала зликовце. Ипак, видео сам и голотињу.

И, једно поподне, она је дошла по сина. Моји родитељи исто, симултано.

Ја јој приђем, и кажем

,,Одлично сте упуцали оне зле!“

А она се погледа са мојима, глумица, прва се снађе:

,,Аааа (уз осмех) – зар ниси ти мали да тако касно гледаш телевизију?“

Сви су се мало осмехнули, али мени се чини да сам  и тада схватио да није проблем касног гледања мог пуцњава, него голотиња…

                                                    **

Дакле, паркирам, уз мало среће, баш поред мог вртића.
И прво одем на Каленића пијац, по нар и мандарине.
Понедељак је, није дан за пијац , али знам кога има тамо. Одем, и купим.
Док сам ишао кроз пијац, кошава урла.
Чују се и ланци.Шибају ланци.
Погледам.
На сваку тезгу монтирали су ону антиковид пластику, а поред су ланци, мали, за неки придрж.
Звече ланци, ланчају звеци – на кафу код Алека – Божо, брате – утеци…

* * * 

Неколико минута касније сам у ,,Причи“. То је кафе дијагонално од некадашњег (а можда и садашњег) ,,Момента“ . Жена млађа од мене, коврџаве косе, лепа, послужи ме кафом. Читам новине, палим цигару.

Жена која ме је послужила потом седне, и прича, за другим столом, са неком старијом женом.

Нас троје смо, скоро је 9, јутро, сами у кафеу.

* * *

После двадесeтак минута поново изађем на кошаву, и одем на другу страну…

Оставите одговор

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се /  Промени )

Google photo

Коментаришет користећи свој Google налог. Одјавите се /  Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се /  Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се /  Промени )

Повезивање са %s

%d bloggers like this: