Шпиц, штикла, и то

Цврчци цврче ли цврче.
Не бројим фреквенцију цврка,
Гледам у телефон.
Војна аеронаутика каже – 27.
Што ли, онда, цврче, кад није врело?
Мада аеронаутика, иначе, често маши.
Можда је боље да бројим цвркут
Четрнаест секунди,
Додам шест и
Помножим са пет деветина?

🎥

Гледали смо синоћ кошаркашке квалификације за Олимпијаду, где се Италија намерила на домаћина квалификација – Србију. И, пре него дођемо до суштине ствари, мала регресија на тему идентитета.

Рођен сам у Југославији – новој – од родитеља, који су, такође, рођени у Југославији – новој – а њихови су родитељи рођени, неки у турско, а неки у Југославији – старој – о којој су се сви изјашњавали јако лепо, нарочито они којима је нови режим запленио имања и пар парова дућана.

Био сам једини у разреду који се није презивао на -ић, и морам признати да сам јако желео да се презивам на -ић. Чак, пошто је Бугарска граница на десет километара од школе, неки су ме називали тутом бугарином, а ја сам њих звао да изађу у школско, да се тачно договоримо о номенклатури. Испостављало би се да сам невешт на речима, па бих морао да објашњавам гестикулацијом. Онда би се у школи прочуло да то нису теме братства и јединства и да је боље са мном играти фуцу, јер нисам волео оштре стартове, него техничку игру, шпиц, штикла, и то.

Сад, замислитe ви како може бити мојој деци која код куће говоре шпански, српски, италијански, па и енглески. Ја ћу вам рећи. Побеђује најједноставнији идентитет. То је онај -ић из претходног пасуса. Само што овде нема ићева, па се деца, као што се ја изјашњавам као Србин, изјашњавају као Италијани. Јер онда могу јако једноставно да оставе иза себе идентитетску пометњу и поистовете са другарима и другарицама, са којима се најбоље разумеју, и који им не регулишу живот разним правилима, што је незахвални, али неопходни задатак родитеља.

И, добро, ја ту немам шта да приговорим. Ко није прошао кроз то, лако може да ме нападне због националне издаје. И ја то могу да разумем, али не могу да одобравам. Али, али! и ту се враћамо на синоћну утакмицу између Италије и Србије, кад чујеш да деца бају на италијанском да Италијани пропадну, а Србија тријумфује, онда знаш да је онај идентитет здраво сложен и чува у себи отаџбинску клицу, која кличе Србији, па макар ова не отишла на Олимпијаду.

И, ко је, уопште, тај Кокошков? Нити ми је познато његово лице, нити сам чуо за њега. За Ђорђевића, на пример, јесам. Он само што је, пре неки дан, Виртус из Болоње, после двадесет година, довео до шампионске титуле.

🎥

У суботу је била она парада, што је киднаповала дугу и понос за личну употребу. Деца су претходно вече отишла код пријатеља да се друже са њиховом децом и преспавају, па се десило да је требало да их преузмем управо у парку који је требао да постане парк дугиних боја и који се полако пунио присталицама те идеологије. Центар града је био потпуно блокиран, саобраћајни колапс је шиштао гражданима кроз уши на начин лепо артикулисаних пасјих прескакала.

Десило се да смо видели не само тинејџере са заставицама оних боја, што ме подсетише на дочек штафете и друга Тиите, него и људе у озбиљним годинама што су наоколо ишли витлајући у рукама голе бхадавад гите. Ако неко покушава да свету наметне то као најфинији израз љубави једне гњечене мањине, е, па, изгледа да тај управо и рачуна на наставак гњечидбе, јер то с љубаввљу има онолико везе, колико моје филмско стваралаштво са творчеством Тарковског. Нема то везе ни са људским правима, него са још једним правом на тиранију, коју финансирају најбогатији људомрсци, тиранију којој не смеш да приговориш, јер те вреба маса милитантних, а цивила са заставицама, којима поред заставица у руке мећу и нешто кеша, ситних привилегија према за-слузи, а у најјефтинијој варијанти, нешто идеологије корисног идиЈота са којим треба да те каменују.

Кад бих ја, гологузан и оштрог копља, прошао кроз центар града, био бих спакован у ледену и влажну избу да тамо проведем остатак свог живота, с обавезном хируршком маском и преко брњице и преко споловила, да не пренесем ни корону, нити вирус хомофобије на затворског слепог пацова.

Имали смо доста времена на путу из спорног парка, скривајући се од силног поноса, да претресемо феномен. Као и пар пута пре тога, када се говори о полним темама, пришао сам отворено, без стида, али бираним речником, признајући свакоме слободу да буде шта јесте, све до границе моје слободе у којој, извињавам се на лошем француском, желим да будем слободан од туђе слободе. Нека буше лице и остале изнутрице, нек се тетовирају, нека се ’де ’оће дирају и, како рече једна мудра циганка – Нек си тражи ко где оче. Све то може – ако, нека, ваља – само немојте у школски програм, телевизијски програм и било какво друго неуролингвистичко програмирање да ми то мећете. Љубим вас.

🎥

Сетите се оних
Што су покојном Ђорђу
Ломили багрење под којим ју је љубио,
А не на улици.

У багремовој шумици,
У цвећу и пчелама.
У тишини,
У јединству двојства

Интиме.

Оставите одговор

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се /  Промени )

Google photo

Коментаришет користећи свој Google налог. Одјавите се /  Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се /  Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се /  Промени )

Повезивање са %s

%d bloggers like this: