Између

Између ,,није лоше“ и ,,Аууу матори па то је лудило мораш да видиш …ааааа, ВИДЕО СИ … ПА РЕЦИ !“ има доста места.

И на хартији има доста места, она трпи све …

Равнам табане по стану, спремам се да отворим прву конзерву и гледам Кончаловског, дишем, боле ме очи, добио сам диоптрију и за близу.

Прошао је сумрак, па ми је боље. Видим у бескрајном плавом интернету да има неки тип ког занима не Мекартни него Макарти – па помислим да видим  – шта каже. Бојим се, разочараћу се.

Али не бојим се много. 

Данас ми се зној сливао на очи када сам био на једној малој приватној писти – долазили су неки Руси па је мој бивши пријатељ инсистирао да и ја идем. Вођен знатижељом која је већ побила ешалоне магараца кренуо сам, и дочекао Русе, који су, по обичају, каснили.

* * *

Али чекао сам ја и Јапанце који су каснили, и Ирце.

За Ирце – уосталом, зна се.

Што се тиче Јапанаца генерално, то је мало подаље, па не знам.

Али ови овде Јапанци, што сам их чекао, нису ме нешто импресионирали. Верујем да ни они мене не памте.

Што се Ираца тиче, и боље да ме не знају.

Пошто често користим изреку у којој се помињу два Ирца.

* * *

Ови Руси, што су каснили – такође ме нису импресионирали.Они хоће нешто за шта мене није много брига, само то још не знају. Мисле да је то важно – па би волели да се и ја укључим, због препорука, високог мишљења, и то. Не знају ко сам, али су чули …

Ја себе не бих препоручио – а њима сам мирно рекао да имам посла и да не могу да радим ништа мимо оног што сад радим …. И да је џаба колико добро мислим, ако добро не осећам ….

А нешто и не желим – бар пар година да прође, па онда, да видимо … имам много посла, боли ме врат, слабо спавам …

Нисам ни ја њих импресионирао. Ни ставом, ни руским, ни гардеробом. При свему томе, говорио сам им и да је игра руске репрезентације слаба, бескарактерна – мада увек навијам за Русе, сем против нас … То ми је било, мислим, једино уверљиво што сам  рекао.

Попили смо кафу, све то нешто причајући, па су они рекли јавиће се – а неће се јавити, искуство ме је научило ко  ће се јавити – а ко се сигурно неће јавити.

Али да оставимо то за будућност, неку малу будућност.

А што се тиче импресија – ево – 

Импресионирао ме мали аеродром, мали кафе на њему, хеликоптер за двоје, али и двадесетдвоје, љубазни људи, наши – и велика врелина док небо мења боју ; рекоше да то има везе са песком из Африке.

Можда баш Либије, где је летео покојни Егзипери, давно.

* * *

После све ово читам жени – она се мало смеје док читам – па је питам како јој се чини – она каже па неке реченице су ти мало туњаве – ја кажем које – па неке на почетку, каже…

Пре краја ове причице, плачем док гледам филм о Новочеркаску пре шесет година …