Шпанац,
го до појаса,
у шорцу са грбом Партизана
бели је шорц
пуни кантицу са водом
једно 7, 8 литри
излази испред зграде
па полива цвеће
птује, тује, или тако нешто –
никад није знао
Помало, каже му жена – почиње да личи на оца
не само због ћелаве главе
или опсесивних мотива
или због сличне линије, при цртању
него и због једне врсте подсмеха;
а тој врсти излаже и себе
и, наравно, друге.
Тај подсмех је некада горак, каже она,
некада и није
и у њему се, можда, види још нешто
што не виде ни Шпанац ни његов отац –
а постоји, како да не постоји.
То му је све жена казала раније, тог дана,
па он то мало премеће кроз главу
док залива; чују се сирене,
а потом
неки саможиви кретен пролеће својим аутомобилом
кроз улицу возећи
отприлике
педесетак миља, на час ….
Шпанац види да људи демонстрирају
силу и моћ
своју непобедивост
ранг и сјај
ето његов комшија например
који у сумрак, док Шпанац полива цвеће
долази, и паркира џип где му два места нису.
Шпанац га лепо замоли да помери кола мало
овај их помери, једва, колутајући очима
Шпанац помисли да му нешто каже
па онда схвати да су то ћорава посла
попне се у стан
обуче мајицу
па полако крене, низ Ибарску, у кладионицу –
да попије пар пива, сам или са Дулетом и Тозом
(ако дођу)
и да навија, за Мађаре против Немаца.
Слабији су, фудбал је то,
а и ретко се пружа таква прилика ….
Корона-циркус 