Свега ми је преко главе…
Доста ми је људи који не умеју да разговарају без саркастичне претпоставке, саркастичке упадице и саркастичног закључка, а све док говоре о племенитим достигнућима, углавном личним, а ако нема личних, оно – њихових народа. Љубав, мудрост, страдалништво, поезија, хумор, па опет, Љубав.
Мене је политика одувек одбијала смрȃдом свог нечовјештва. То је, вероватно, нека траума из детињства. Сконцентрисана моћ која се поиграва људским Животом на исти начин на који су то радили олимпски богови у античким трагедијама, само што то ради траљаво, јер по људски, и тиме крвавије, јер без узвишености појмова правде и части.
Каже мени једна моја верна читатељка, такорећи, прародитељка, да јој недостаје оног хумора с почетка циркуса. – Много филозофираш, није то више… – не завршава из урођеног осећаја такта. Што не треба мешати с дипломатијом. Филозофирам је велика реч за то што ја радим, али прихватам термин у значењу које је подразумевала опаска – пуно буке ни око чега.
(А и на почетку још није било јасно куда овај велики ресет води, него смо били срећни што смо живи упркос Куги Новели, па је лако било шалити се.)
И јесте, као што је мени свега преко главе, и њој је свега преко главе, вероватно, било још пре четврт века, па је, ено још, где се грчи и бори да заврши дан и крене нови – с Осмехом. Тако је некако и свим другим људима, а замисли тек саркастичарима, јер морају да буду са сопственим мислима по вас дан.
И зато разумем када неког изневериш сопственим нерасположењем. Људи често висе о тој трунчици светла на крају почетка. И како време пролази, почеци трају све краће, а крајеви све дуже. Тако, има људи који крену да умиру у својим тридесетим, четрдесетим, па већ и размишљају да ли да оптерете својту правим погребом, или да се, комотно, спакују у конзерву праха, или, по најновијем, да се подају органском претварању у течнос којом ће, затим, усеви бити пођубрени. А то већ и раде они најнапреднији, у држави Вашингтон, пор ехемпло.
-Види само како нам је родила шен’ца бјел’ца, да нам је жив и здрав дедица, којим смо је пођубрили!
Ево како то ја видим: владе свих земаља су веома отуђене од начина живота просечног Земљанина. Владе живе у мехуровима и оперишу на нивоима стварности које једино познају – нивоима мехурова. У њима влада тиранија, што значи – не хијерархија по заслузи стручности, него хијерархија по заслузи подгузја, хоће рећи – ко коме колико дође и чега, није само кеш, него и запослење за тетку, било која привилегија, као и она најбазичнија – остати у животу, па макар и у политичком животу.
То, дакако, није лига хероја, појединаца загледаних у небо, који стављају живот на добош да би Небу угодили и будућем Животу, што, признаћете, није искључиво хришћански рахат. Ти, незагледани људи, веома су практични и без идеала. Е, сад, сви они, данас више очигледно но икада, пувају у исте дипле. Глобална влада је велико бирократско чудовиште са 193 суверене главе, које шкљоца зубима у безритму какофоније који производи мала екипа великих богатуна, трилион пута одвојенијих од стварности света, те хоће да реше велике проблеме човечанства щекиром, такорећи. Јер, људи смрде и сметају, па против њих ваља филантропском факцин-топузином. Лако је њима, онда, да филантропским субвенцијама охрабре десетину света, колико је отприлике запослених у глобалној држави, да раде на чувању својих ћатинских позиција, пре него да дангубе гледајући у небесо, Част изузецима. Част и Чест.
Глобална влада има, дакле, осамсто милиона чиновника и то је прилично убедљива слика, кад неко, онако испрве посумња да ће баш и једино факцина, макар цркли, спасти свет, а глобални чиновници сви, у исти шприц, потврдно климну главом. Толико је убедљива та маса чиновника, и у броју, и у начину на који се роју. Не бих их, ипак, поредио са пчелама. Више су то неки тигар-комарци, што сишију.
А човек, а жена, а дете, а баба, а деда мора да гледа шта да поједе, где главу да спусти, треба сву ту крв произвести снагом свих митохондрија. Чини се, биће то универзална валута будућности. И ко може, притом, политику да бистри, кад постоји осамсто миља мутикаша и муљубаша, којима је то једини посао?! Да муте, мутер им њи’ову… А шта је мутер крива, и она се, јадна, и десном и левом…
Него, све је то да човек пукне од смеха анеуризме. А ако се нисте забавили, е, онда идите код Шпанца, он је фини човек, и зна да запева четничке песме, чак и кад плакао би. Као, ономад, Оливер Мандић, ону стару:
Свега ми је преко главе,
осамдесет милиона наоружаних
Амера стражари,
мирно спавај нано.
А ако њих
разоружају, мораћемо у
калашњиковску археологију,
моје срце није,
џаба ти ракије.
Или је то био Поп Иги?
Корона-циркус 