Кратко, просто сведочанство

Иако би можда требало, не почињем одмах да трчим, већ тек кад напустих дрндобус, који би ме, да нисам изашао, одвео и до Железника. Некоме је он веома значајан и неко му се можда чак и нада или га проклиње због људских разлога који људи дају нељудима, овде конкретно машинама, али ја га користим нехајно, тек две станице, а и то, јер ми гори под ногама. Гори, јер је упекло и кад ће ако не сад, али мало више јер се до пуног часа морам појавити у теретани, а број преосталих минута може се избројати на прсте обе руке. То да касним није новост, можда само онима који читају ове редове, али тешим се да је и намерно, јер сам тако испланирао дан. Ствар је таква да се за јефтинију, студентаријску верзију чланарине у теретани морају поштовати неки рокови, а ја, хвала Богу, не дозвољавам да те рокове не развлачим. Дани су дуги, бар тако делује ујутру, па се човек полакоми да се не мора баш ни мало журити, те се онда од свих тих силних сати време разводни у тек неколико, ионако слабо организованих. И већ тако, размишљајући мало о томе, али мало и о средњошколцима који ми иду у сусрет, с обзиром да се теретана налази у непосредној близини једне еминентне београдске гимназије, за коју је моја и отац и мајка и маћеха, почињем да трчим пречесто проверавајући пролазно време. Замало промашујем неку фину бакицу која се полако ненамерно немарно гега ко зна где, а онда се у глави и помало у браду расправљам са њом где је сад пошла и хоће ли да је стрефи сунчаница или ко зна шта грђе. Провлачим се између чопора гимназијалаца, моје некадашње сабраће, али их гледам испод ока – Боже, ко ли их тако облачи и мисле ли они, заиста, да су заправо тако паметни колико су им коментари цинични. Остало је још неких 150 секунди, а испред мене око 15 степеника, ма свака част и бакици и гимназијалцима, и ја сам био и бићу нејасан људима око себе. Већ фино знојав улазим у хлађени и гласни простор са сад већ другом смешном композицијом и конотацијом, али већ самоуверен и циничан, јер брига, макар тренутних, више немам – проглашавам победу. Испред мене су двојица, па још две иза пулта, које, логично, уписују ову двојицу. Један само предаје картицу, други попуњава формуларчић, али није ово баш ред у пошти. Пролази и то некако брзо, ја проверавам џепно огледалце и видим да је остало негде тачно између 60 и 0 секунди. Пружам картицу, добијам и ја лист папира, остало ми је још да потпис оставим шмекерски. Стигао сам до десетог слова, што ће рећи, и више од пола посла је већ обављено, али стани, чекај! Иначе незаинтересована, али сада поприлично љубазна девојка ме зауставља и хоће нешто да каже. И једно је шта би било интересантно и поетски да се чује, али друго је оно како јесте, те ми се извињава, правда и говори како је куцнуо час – не може ми откуцати картицу. Говори да је до система, да није до ње и ко зна шта још што нисам слушао. Траје дуже сад оних 15 степеника и сав тај исти пут натраг. Немам баш коментара, чак ни за исту ону бакицу која ми сад иде у сусрет, нити за гимназију, чак ни за човека са сламнатим шеширом и јагодама, који се фрља ценама као да смо у Енкориџу или Владивостоку. Вероватно не бих реаговао ни да их дели бесплатно, са све личком капом на глави. Прођем мало, цедим се, па узимам телефон и почињем да снимам редом гласовне поруке о свом разочарању, преиспитујући свој живот, како често бива, и у ширем кругу од једног малог промашаја. Нема никога о томе да слуша, нема никаквих вести ни о Пријовићу у Звезди, тако да ми преостаје само да гледам и проматрам. Већ сам чак и заборавио на најнеопходнији ми телефон, кад видим да се ипак неко и појавио ко би хтео да чује. Видим доста сложеница са кореном „ха“, а видим и закључке о мојој туги и претуги. И, иако свестан да је илузија преко тог медијума неминовна, замишљам и у њој налазим нешто стварно, па и сам почињем да се смејем. Примећујем да више не региструјем, већ чак почињем да тумачим и памтим, па користим и тих неколико дневних сати. У то стиже и вест о једном, па и о другом занимљивом догађају ове недеље и дочекује се и следећи дан.

3 мишљења на „Кратко, просто сведочанство

    1. Кратко је јер сам га кратко писао, а и јер ме је срамота што није дуже. А баг са тачним временом односи се на систем који не дозвољава да се уђе кад буде >= 3 сата, макар било и 3:00, ни поред добре воље, ни симпатија, нити других неформалних олакшања… барем је тако кад су у питању те јефтиније студентске картице.
      Као што се види по ревности брзине овог одговора, временска тачност ми није јача страна ових година.

      Свиђа ми се

Оставите одговор

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се /  Промени )

Google photo

Коментаришет користећи свој Google налог. Одјавите се /  Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се /  Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се /  Промени )

Повезивање са %s

%d bloggers like this: