Испред пекаре је ред, који води у пекару.
У огледалцету, вишеструком, у пекари, видим једну девојку. Једе бурек. Није лепотица, али је лепа. Она је млађа од мене око двадесет година.
Дочекам ред, узмем триста са сиром, станем поред ње. Она једе брзо, као мушкарац.
Ја једем полако, усправно, лагано приносим четворозубац на који су набодени тесто и сир зубима, па дувам да се олади.
Подсећа ме помало на неке девојке које су ми биле драге, или сам чак у њих бивао и заљубљен. Не мазе, кукумавке, нежене принцезе – него лафице, спремне и на мушке акције, а не само на крему, шминку, шоп.
Можда је скоро све у претходном пасусус генерализација каквих има колко оћеш ( то јесте генерализација) , али тако ми је некако деловала.
Девојке зване рибе, не кучке – кад сам био млађи момак ја – биле су далеко разноврснија бића него што ја умем да опишем.Али, понешто, ипак – умем.
Јео сам полако, без жеље да полетим ка кафи, ка Шибету, и ка још једном дану који ће донети и ово и оно.
Она је прва завршила, и , излазећи из пекаре, накашљала се, мушки.
Помислио сам – била је синоћ на журци, попила је пар пива, и одрала пола пакле лакија.
* * *
Када сам изашао из пекаре срео сам Бантулу.
И он је леп човек, само што је ишао на утакмице са ,,Инвалидима“ , то је била навијачка група – ФК Вождовац – приватни клуб.
Он није фермао што је приватни, Бантула, па су га мало послали и на робију.
Шурак му купује доручак. Раде заједно неки паркет.
Бантула и ја се мало изјадамо – посао, док развезеш децу, Вучић и његове подрепне бубе, цене, лето, Грчка, фудбал.
Уто, ето га шурак, носи доручке, јешће напољу.
Ја загрлим шурака, па га питам:
,,Какав ти је зет овај Бантула?”
,,Одличан !“ , каже.
,,Јел знаш да је имао бурну прошлост ?“ , питам.
,,Ааааа … па то је његова ствар“ , одговори шурак.
Уз добру вољу, они остадоше да доручкују, а ја полако кренух узбрдо, код Шибета …
Корона-циркус 