Када радим поподне, имам врло мало времена с децом, оно пре него оду у школу, јер кад се вратим у 11, или су већ у кревету, или су на путу, зуби, пиџаме, то. Зато устајем рано, чак иако сам легао у ситни сат. Пола сата, пола сата. Навикао сам се да будем с њима. На крају, то су и моја деца, и моји мали, а све већи, пријатељи, и моји пажљиви слушаоци, чак и када ораторијуми потрају и преко пола сата. А признаћете, слушалаца је све мање, сви би да говоре и стално. А неки идемо и даље, па и записујемо.
Убуџио сам аларм за 7.36 да бих им нешто спремио да понесу за ручак, кад, Вера све већ спремила, те бескористан, одлазим да се олакшам, поравнам подочњаке, очешљам власи дивље косе и коврџе брадуљице, мало се гледам у огледало тражећи знакове старости и трагове младости.
Све се одвија уобичајеним ритмом између јутарње природне лењости и ужурбаности учествовања у свету на одговорни начин. Док се обувају, цедим пасту и видим да је Вера већ умешала „сос“ од туњевине, маслина и танушних листића свеже шаргарепе – љуштилицом за кромпир ти она то. Мешам све то и ценим да има довољно и за њихов ручак, а да ће и баабо моћи да омасти брк зором.
Пољупци, загрљаји, одоше.
Пошто сам уранио, зору преварио, одбијам да се, иако добро крмељав, повратим и одчмавам још дватри сата. Не. У понедељак је Андрејку рођендан и тачно знам шта ће му бити поклон, а да не расте на дрвету вишње код гараже.
Седам на бику, обод града мирише на покисле њиве и липу. Нема саобраћаја, тек ту и тамо неки камионац зазвижди поред мене, па помислим да сам добро прошао и овог пута. Декатлон је празан четвртком ујутру. Лук, стреле, мета, тоболац, заштита за прсте окидајуће шаке и супротну подлактицу. Уђем, изађем и готово. Немам времена. Шихта је на обзору.
Понео сам околопојасни панталодржац, па као што Хандке свој картонски кофер, тако и ја, оне стрељачке справе, лепо упаковане у унутрашњости мете-коферчета – на леђа. Мало виркају стреле лево и десно, ал’ су то оне на вакум, а не на пробод, па неће никог успут заклати. Више се бавим препрограмирањем перцепције за мало веће маргине код маневара. Бика само свира…
Опет неки камиони као да својим свушовањем хоће нешто да ми (по)кажу. Ја слушам пажљиво, разумем, али не одобравам. Малко и одмахујем главом, више за себе и своју причу, а мање као сигурно-неупадљиву комуникацију са колегом тешкашем.
Кад – поље – и на пољу двадесетак чапљи! Кад си ти видео двадесет чапљи на једном месту?! Ја – никад!
Загледам боље, јесу чапље. Добро их познајем, виђам по једну, ту и там, по каналу их каткад има. Шта ли им је? Да није нека селидба? Мора бити да је жàбетина на менију, њива је испресецана каналима за наводњавање, а јуче је љуљнула таква киша, да је сад све, вероватно, пуно. Чапље. Беле. Лепе и елегнатне птице. А можда је обилати Свети Дух?
Код ватрогасног дома чујем како ми предњи точак ритмички крца. Нешто се у истом ритму беласа на гуми. Нешто тврдо. Не би се каменчић толико задржао, појела би га центрифуга. А можда ће отпасти?..
Већ сам у парку, ал’ не да вођа мира, па оним што је убило мачку заустави ме, да поближе анализирам. Ексер! И то златан! Е вођале, баш си навалио…
Чупам ноктима из прве, и из прве почиње да шишти. Зато у филму не извлаче стрелу црвенокошца, да аорта још мало шљака. Ал, пошто није филм, није ни реклама – ово нека буде међу нама – нека шишти, кад сам глуп и не верујем филмовима о стрелама Црних Ногу… Имам још песто метара до куће, ваљда ће потрајати?..
Јок. Пува брзо, и чујно. Пази, 7 бари није мало. Ваљда имам кући неку унутрашњу гуму.
Ијам. Ал’ к’о да не’ам, вентил је Шредер, сувише деб’о. Ту већ писдим. Нећу, ваљда, морати фабричким бусом? Није бус крив, него је пролеће тако лепо данас. Треба ми тај ваздух, тај ветар, липа у коси и дугој нози боси, треба ми то сунце и тај зној.
Жалим се жени, и жао је њој. Ал’ ништа од жаља. Сетим се бициклетара код Лидла, то ми је на (Андрејевом) бициклу седам минута. Звиз.
Мало сам чекао док је мајстор завршио телефонату, али ми је брзо продао жељени комад и саветовао, још, да опипам спољашњу гуму изнутра, да нађем трн.
–Није трн, златни ексер! А, као, непробушива гума.
–Па, добро, ексер буши и ауто гуму, шта ти ‘оћеш? А тек златни!
А ја вероватно нећу да се бавим заменом гуме и свим тиме, хоћу бољи живот, да ме зграби попут тигра.
Е, сад, има начина. Зови то – дијета – чисто да ти да привид слободе од прастаре праксе. Изабери два значајна дана у недељи, и тада немој јести ничега од животиње, немој алкохол, гудру, цигарету, ни кафу, немој жену, нити мушкарца, гледај да будеш с другим људима и весео, смеј се, певај, колико знаш и умеш. Ради, такође, али уживај у томе раду, колико знаш и умеш. Сети се како је било јуче; нешто од тога пренеси у сутра, а нешто оплемени па додај.
Лако је рећи, ал’ ‘ај’ ти то.
У бити, јесто то оно футровано ради-труди се-не сери, али не ограничава се само на ту гному, која и иначе покрива велико поље, него је, преко тога, још и суптилно, лепо, племенито. Поштовање прошлости је услов поштовања Живота. Сећање је Космички еп и тражи да се пише стално и у свим појединостима.
А човеку, мало хлеба и песму дај, па ће и њиву српом да пожање.
А, чим му даш копљутер, он одма’ креће да се намеће.
Ал, гуму сам заменио, истовремено изједајући рол виршлу и пљеску од ћурке, па грчки јогурт и чоколадно сојино млеко, ма свашта сам у себе утурио од журбе да седнем на бајс и одсвирам незаборавну линију, овог десетог јунија, пролећа Господњег две хиљаде двадесет првог.
А после смене ће падне једно пивце с другари пред ћевабџијску радњу.
Корона-циркус 