Три боје: Не сери

[Последњи део трилогије Рáди, Труди се, Не сери,
пројекта Министарства бесплатних савета, при Влади премијера Славимира Стојановића Футроа]

Аутобус је из Дебра дошао крцат. Налазимо три раздвојена места на претпоследњем и последњем седишту. Спуштамо ранчеве и силазимо да још то мало времена проведемо са нашима. Ми матори се боље претварамо да је све у реду, да је растанак само привремено стање и да ћемо се већ на лето поново грлити. Деца су видљивије збуњена. Заправо, тужна. Њих мање интересује будућност. Хоће сад, и хоће све. Неко ће после поласка аутобуса и заплакати, али још увек се сви усиљено смејемо и шалимо. Шофер опомиње да је време поласка, мало бродском сиреном, а мало турирањем Бенца.

Љубимо се још једаред, улазимо у бус. Кад, тамо, наших ствари нема. Пет младића, нека буду тридесетогодишњаци, и сви обучени у неку црвеноцрну комбинацију, засели су на задње седиште са ставом средњошколаца на екскурзији, и мумлају нешто показујући на седиште, два реда испред. Тамо су, разумевам из гестикулације, јер мумлају на црвеноцрном језику, тамо су наше ствари, поред старца у касним седамдесетим. Практично смо деложирани, она петорка се самопрогласила администраторима територије, и одлучила да је наше место тамо негде, па нек се ми организујемо. Почињем да кувам, али знам да морам да искулирам, ваља дисати исти овај ваздух још двадесетак сати. Децу смештам на претпоследње седиште, а оног старца из реда испред молим да пређе код комшије, што он, у стилу старе гарде, прихвата као најнормалнију конфигурацију за путовање с децом, да будем ту, испред њих. Старик у селидби додаје да иде у Италију да пријави пребивалиште, десет година је радио земљу код газде, па да неку пензијицу добије, има године за поштовање. Тихо и одмерено, са спикерском дикцијом звучи његов пушачки глас. Захвалан сам му и за услугу, и за његово присуство.

Док она петорка екстатички и прегласно води некакав разговор, копилот креће, са огромном црном кесом за ђубре, од седишта до седишта да из кесе вади црвене боксове цигарета. Вади, размени пар реченица са сваким путником и даје им боксове. Они узимају, не плаћају. Ето га и код мене:

-Имаш цигаре?
-Немам, не пушим.
-Имаш право да пренесеш један бокс преко границе.
-Али пошто не пушим и не купујем, онда и не преносим.
-(пружајући ми) Али, имаш ПРАВО да пренесеш!
-Не, хвала, не, не…
-Шта? Нећеш?
-Зашто бих?

Гледа ме некако гадљиво, као да не навијам за Фљамуртари и као да сам изневерио старо кумство, a први пут се видимо у животу. Одлази до бучне петорке и њима уваљује пет боксова, нешто се домунђавају. Ко ће знати шта… Враћа се опет до мене:

-‘Ајде ми пренеси бокс цигара, што си такав? Ја га овде купим за пет евра, а тамо продам за 20. Ја на томе зарађујем. ‘Ајде, шта те кошта?

Сад, није да нисам ја разумео о чему се ради кад ме је оно први пут питао, и имао сам врло добре разлоге да одбијем, али ме сада тако умиљато питао да сам на пречац заборавио оно гађење (толико о историјској свести) и пристао. Узео сам бокс и ставио га у мрежицу на наслону седишта испред мене. Оде шофер задовољан.

-Тата? А што си узео цигарете? – пита Вера отпозади.
-Па, шофер ме замолио. Он то купује овде, а тамо продаје по већој цени и тако зарађује.
-А је л’ нема он плату што вози аутобус?
-Има, ово му је екстра.
-И ти сад радиш за њега?

Ту као да сам изашао из магле мешавине присиле и додворавања, размишљајући о правим разлозима својих поступака. Инстиктивно, шоферово гађење је била претња непријатељством, а у етничко чистој републици његовог аутобуса он је био врховна власт. Треба имати на уму да смо овде једине три рисјанске душе. Ако си профитабилан аутобуској власти, као и свакој власти, ти си онда добар и моћи ћеш да уживаш заштиту. Ако ли не, можеш свашта да очекујеш, па макар ти власт нудила криминално саучесништво под велом ситне услуге.

Устао сам и отишао напред.

-Види, не могу да ти пренесем цигаре. Дајем врло лош пример деци. Извини, али не могу.

Онај ме опет онако гадљиво погледао, као у псеће вного да сам угазио, али је други, онај што је тренутно возио додао:

-Нема проблем.

Вратио сам се на место, схватајући да сам се, чак, извинио због мог избора да не учествујем у финансирању сепаратистичких покрета. Значи, признао сам да сам најслабија карика у аутобуском ланцу исхране. И не само то, него сам самом куповином карата већ учествовао у борби против православних народа. Страшно… Страшно…

Истина, имао сам себичног интереса, једино тако смо могли да допутујемо и видимо наше за Васкрс, али зар није тако увек?! Увек постоји нека рационализација иза сваког компромиса, иза сваке лоше одлуке, као и иза сваке добре, сем што добре одлуке доносе плодове на дрвету Добра. Схватио сам све то, натрпао себи кривицу на већ отежалу душу и наставио да живим као да ништа нисам схватио. Душевна ергономија, шта ли? Требало је путовати још много на том броду…

* * *

Кроз Мајчицу Отаџбину вожња је текла глатко. Вероватно је већина наших сапутника управо тих дана била вакцинисана по Србији, вакцинама Истока и Запада, Севера и Југа, на рачун отписивања дуга. Ко је коме шта дужан и шта коме шта отписује, то још није сасвим јасно. Било како му драго, некаква је лажна аура лажне захвалности лебдела у бусу. Једино су они матори тинејџери млели све време, а да нису ни литар љутине попили, како се то на екскурзијама обично ради(ло).

И, како то бива, у путовању тих временских дужина и малених просторних ширина међу седиштима, човек одлута, малко сиђе с ума, да не би полудео под притиском некаквог неиздржа, који се роди у жижи таквих околности. Човек не размишља о Ајнштајновој Теорији релативности, него је, управо, живи. И тако, нађосмо се, у стању таквог унутрашњег путовања, на још једној граници.

Сваки је граничар вазда задовољан да види леђа масовном изласку туђинаца из земље, тако да је и Србија била, у том смислу, издашна. Међутим, Хрват не да тако лако да се на његово тло ступи. Са краја колоне од десетак аутобуса покушавам да прокљувим шта се тамо збива и зашто је запело. Људи силазе, пуше у групама, пуше сами, или корачају напред-назад, погледа фиксираног на хоризонт очекивања. Добро, камионџије су заглављене, те су заглављене, они за то примају неку плату, а и имају робу коју треба детаљно(?) проверити. Камионџија је унаред спреман да дрежди. Камионџија је – Камионџија! А ’Рват као да нам обећава да ће нам раскрилити врата камионџијског искуства.

Аутомобили глатко пролазе, једва се задржавајући. Малко им завидим и помишљам како су ово ситуације у којима ваља имати ауто. Јер, ја га, ево, за својих непуних пет декада, још увек нисам поседовао. Недостаје ми та матура. Заправо, не желим да живцима и кованицама плаћам тај луксуз. Ипак, сад и следећих пет сати хладне пролећне ноћи гледаћу дугачијим очима на ту могућност.

Открива ми се једна (неочекивана) правилност. Свих десет аутобуса је албанских превозника, што македонских, што српских, косовских таблица. Па да! Сви ови људи, деца оне деце која су одлазила у иностранство, да се грбаче и шаљу новац у касу за финансирање Пројекта, сада се враћају са прославе Бајрама, натраг, на арбајтен. Није могуће да ’Рват то нешто по националној основи? Немогуће, па то је Еуропа! Како било, дрежде камионџије, а са њима и ми, веселе бајрамџије. Срећа, па су деца позаспала. Користе на најбољи начин ову стајку.

На начин већ описан, време између двеју граница се опет топи у напредовању кроз простор, не изазивајући никакву радозналост, сем темпоралне – када ћемо стићи? Покушавам да спавам и схватам да већ дванаест сати они матори тинејџери никако за заклопе, него све једнако нападају бубњиће, нарочито онај са пластичном, црвено-црном адидас тренерком.

–Scusate ragazzi, potete abbasare le voci, per favore, stiamo cercando di dormire?^*

Они као да се изненадише што их худи Серб подочњаком и осмехом подсећа да више нису на оној географији где важе закони заштитника њихових паразитских баханалија, те се зачас посла преобратише у граждане оне исте Еуропе, на чијем језику је худи Серб замолио за мало тишине у пет ујутру.

-Si, certo… Scusa…^**

Извинише се – онај главни оратор – и умукоше.
Алилуја! Алилуја! Алијлуја!..

И док полако тонем у плитки сан, пада ми на памет конобар Бобан из Врања, који је према Скопљу путовао у аутобусу с нама, а који је на привременом раду у Порторожу. Када нас је словеначка полиција пресрела на ауто-путу и спровела до паркинга на коме су нас све истресли из буса и легитимисали, Боби ми је тада пришао и у поверењу ме питао:

–Ви сте… Наши?
-Наши, аха.
-Па, видим ја, јер не би Шиптàр детету дао да носи мајицу Хиландара. Ја сам Врањанац.

До тада је Боби у аутобусу био веома тих, чак, нем. А испоставиће се да је веома весео и занимљив, са пуно кафанских прича, јер је онде професионално присутан већ тридесет година. Не пије, али пуши. Сања да и жену и сина доведе у Порторож. Каже, тужно му је самом. Али нема избора. Гута, трпи, пуши и не пије. Јер, тек би га то урнисало, да залива онај дерт, да расте. Видео је превише колега, које су посао односиле кући… Боби… Не узедох му број… Нећемо се више никад видети…

* * *

Не само што смо једва ушли, него је и излазак из Хрватске тешка работа. Још два сата у вакууму времена надомак ничије земље. Довољно да се измисли неколико сценарија како би изгледао свет кад би свако макар минимално обављао своје дужности, а не на сва уста и непрестано захтевао права.

Претпостављам да је изговор године корона циркус, па и за овај неоправдани застој. Иако је сада већ све јасно у вези са вирусом, јаше се на таласу мањег отпора. А што и да не, када плата свакако иде, прегледао ти три, или тридесет три аутобуса за смену. Kaко би то Петар Лупа, на крају „Заседе” Жике Павловића дефинисао – Ко му јебе матер… Само што Лупа не прегледа аутобусе, него пуца у младића. (Bando seljaćka, i vi ste mi neka Revolucija!)

Најпосле, излазимо на поље. Нешто се креће, добро је. Последњи смо у колони која се устројила пред шалтером граничне полиције, непрегледане добијамо назад своје, јер европске, документе, а шофер, онај са боксовима цигара у кеси за ђубре, протура кроз шалтер у шаци згужван масан „поздрав”, размењујући пар куртоазних речи, како иде, јеси гледо Барсу, поздрави колегу… Сваком своје село најмилије прија…

Остадоше само Словенци. И опет, иста колона пред шалтером, колона потчињавања власти земље, оличеној у момку од својих непуних тридесет, који, пак, седи заваљен као да има педесет. Његово тело пише енциклопедије. Црвено-црни адидас је претпоследњи, једини пред нама и изгледа да има проблема са папирима. Пандур каже да не може да уђе, јер има забрану. Адидас требује шофера да му преведе са српског, који пандур, иако рођен у нејугословенској Словенији, одлично парла. А можда је то, ипак, хрватски. Изгледа да је пандур задовољан што му је Косовомојадежела дошао без папира, те може да излије на њега сав свој да ’л славјански, да л’ германски ангст. Мени, искрено, то није проблем. Сетим се Петра Лупе.

Еле, испостави се да је Адидас Мојадежела, са својим албанским пасошем, регуларан, јер је после забране прошло довољно времена, те он може опет у туризам и ренесансу по Италији. Да л’ на грађевину, да л’ на старе бабе уштеђевину, није важно. Прође он, ал’ пандуру није мило.

–Шта је ово?
-Како шта? Италијанска лична карта је валидан документ за прелазак преко границе.
-Ово на слици ниси ти. Нећу те пустити даље!
-Искрен да будем, први пут ми се дешава да се неко на фотографију жали…
-Ово су два потпуно различита човека!
-Не видим како препознасте све ове мескиране људе што прођоше пре нас, али нека. Ево моје међународне возачке дозволе, на тој сам фотографији са брадом.

Онај стис’о уста у линију од беса, а испод усне му онај доњи брк, као што је Сачмо носио док је надувавао образе у балон, свирајући трубу. Само што овај овде не свира трубу, него кожну фрулу, те наставља да импровизује, џезерпандур:

–Јеси ли ти шофер аутобуса?!
-???
-Питам, јеси ли шофер аутобуса?!
-Нисам. (?)
-Онда немам ја шта да гледам твоју возачку дозволу!
-Ипак, ако сте хтели да се уверите у мој идентитет, ето важећег међународног документа.
-Јеси ли понео шкаре?! (значи, ипак је то хрватски)
Шиптаршофер се злобнозадовољно смеје – ти ћеш мени од уста цигарете да одвајаш…
-Молим?
–Шкаре имаш? Да те бријемо?

-Senta. Lei ha davanti un cittadino europeo. L’ultima volta che la polizia faceva sbarbare forzamente la gente era durante e dopo la Seconda guerra mondiale. M’immagino che Suo nonno faceva cose simili. Ma, La riccordo che le Sue parole e le azioni ai miei confronti, specialmente davanti ai miei figli, potrebbero avere ripercussioni legali molto serie.^***

-Si, certo… Mi scusi…^****
-Ради. Труди се. Не сери.

---

^* Опростите, момци, можете ли да говорите тише, молим вас, покушавамо да заспимо?
^**Да, наравно. Извини…
***Чујте. Пред Вама је европски грађанин. Последњи пут је полиција насилно бријала људе током и након Другог светског рата. Претпостављам да је Ваш дјед радио сличне ствари. Али, подсећам Вас да би Ваше речи и Ваше акције усмерене против мене, нарочито пред мојом децом, могле да имају веома озбиљих правних последица.
^****Да, наравно… Извините…