Током два дана прошао сам стотине километара.
Био сам на планини.
Тамо живе планинци, јаки људи.
Један од њих ми каже да је температура пре неки дан била само седам степени.
Његова жена, витална старица (њему је 70, и лепо се смеје) каже да се некада јако тешко живело – и ја јој одмах верујем; на крају крајева, и ја сам тешко живео (али сигурно не тешко као она, у том смислу тешког физичког рада …градска деца најчешће не знају шта је то) али то није круна нашег разговора.
Круна нашег разговора био је смех, не онај грохотни, већ онај лагани, пријатељски, над животом и његовим притокама.
А за мене, без обзира на ситне потешкоће, ових дана има обиље живота.
Када смо се, послом, послом отишли, послом се враћали – дакле кад смо се са планине спуштали – брзо сам возио.
Возио сам пребрзо и Милошем Великим.
Судар ме је затекао у Београду, тајгер се закуцао у мене на аутокоманди.
Мало ми је улубио браник, али сам га пустио.
То се све десило јер је камион испред мене прошао на црвенкасто, па сам стао да ме не удари, а тајгер није стао.
* * *
Дошао сам кући, сео, мало јео, па отишао на посао.
Са посла, на кафу са старим пријатељем.
Са кафе, уместо дербија (реко ај да пробам да не гледам, можда добијемо) решио јесам да испуњавам жеље.
После сам опрао кола од прашине са планине.
* * *
Партизан је изгубио.
Само сам, мало, попиздио.
Онда сам читао путопис који ме подсећа на Бумбарево Брдо, младост, људе који ме виде бољим него што јесам, на све нас, очеве и оце – и на обећање једног бољег света.
А онда сам, не пристајући на пораз, иако поражен (Партизан лично схватам) решио да напишем шта имам, макар укратко….
Корона-циркус 