Боље је не издати књигу него издати пријатеља

Врбашки и ја седимо у ,,Броду“, пијемо добар алкохол и чекамо Мишића.

Мишић је завршио историју на Принстону, зна свашта, фокусиран је као микроскоп – и има енергију, упркос блиским педесетима.

Врбашки ме молио да се нађемо са њим. Хоће нешто да објави, књигу једног америчког писца, Жерарда Херстона, па пошто је Мишић открио тог Амера, Врбашки мисли да је поштено да му понуди хонорар, за предговор. Зна ред, и поштује правила – и људе.

Али, неће од тога бити ништа.

Не говорим шта мислим, јер и није толико битно да ли сам у праву. Врбашки и ја се добро слажемо, а и добро пијемо добар алкохол, и чекамо.

Касније, било је већ 22 часа, ето га Мишић. Узима банку, и скоро два сата дроби о британској доминацији – од Карађорђевих времена, преко опијумских ратова, Дизраелија – до Првог и Другог рата, па данас.

Али, дроби тако да га слушамо.

Ја све уморнији и одузетији, а Врбашки као да је тек устао, те као да уместо пива и вотке пијемо кафу – слуша – и ту и тамо понешто дода.

Мислим се, штета што није дан, све би ово било боље. Мада, није ни овако лоше.

Врбашки плаћа шта смо попили, и мало пре поноћи, растајемо се.

Од посла заиста није било ништа, али Врбашки је био задовољан целим тим сусретом. Зато што је скроман, и знатижељан, и стрпљив.

Од свега тога, ја сам само знатижељан, а и то све мање, чини ми се.

А можда сам само био нервозан због константног неспавања, и морања да сутра одем да заменим штопаљку на колима …

* * *

Сутра је био нови дан, уствари голо говно од дана. Нема везе – било је таквих  – па још један – више, мање.

Устао сам прерано, зашећерио кафу која је већ била пошећерена, и одмах попиздео.

А то је био тек почетак.

Мало доцније, када сам претрчавао улицу, један је трубио. Подигао сам руку, да се извиним, а он је наставио да труби. Одмах сам  почео да му псујем матер, стргнувши капуљачу са лица, мокар од кише. Он је стао, погледао ме, па  наставио куд је кренуо. Претпостављам.

У пекари нисам имао ситно, жене су гунђале, али нисам на њих смео да се љутим и да показујем своју нервну нестабилност – увек су добре и трпе многе дегене, па не морају и мене.

После сам метнуо штопаљку у кола, одвезао све које је требало тамо где су ишли, и отишао до Љубинка – мајстора у сервису.

И Љубинко је стрпљив, мало другачије него Врбашки, а и доста је старији. Иако сам га пре овог сусрета видео само једном, прошлог лета, упамтио сам га.

Каже да неће моћи да заврши до три, и да мора да га пење на дизалицу, и да скида браник.

Одговарам да сам покушао да заменим сам, али да сам схватио да је боље да не поломим нешто.

Он се малчице, баш малчице, осмехну – па ја кренух ка Лекином Брду.

Покисао сам као пашче, али било ми је топло око срца. Јер, имао сам и дукс и јакну, а било је скоро двадесет степени, док је падала ситна, натапајућа киша.

У 78 – ици, гледао сам две старице како разговарају. Једна је имала јако изборано лице, али лепе очи, и подсетила ме на моју мајку. Друга се окренула тако да су јој рамена са столицом чинила 90 степени. Једном руком држала је наслон, а другу је пустила преко колена. Видео сам да има шаку велику, јако велику, као Светлана Китић.

* * *

Иако је дан био тежак, дуг, кишовит и мрачан – па ми је мало и пресело – пресео сам у 31, на Славији.

Натопљен топлотом из аутобуса, кишом и знојем – сишао сам на Душановцу, и кренуо код Шибета на кафу … 

One thought on “Боље је не издати књигу него издати пријатеља

Оставите одговор

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се /  Промени )

Google photo

Коментаришет користећи свој Google налог. Одјавите се /  Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се /  Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се /  Промени )

Повезивање са %s

%d bloggers like this: