Три боје: Труди се

Први мај 2021. Велика Субота

[Наставља се „Ради”…]

-Хало…
-‘Де си, Куме?
-Шта радиш?
-Ево ме на Гружанском језеру.
-Откуд?! Ти оде прекјуче за Скопље!
-Па, реко’да попијемо кафу.
-Па, хоћемо! Где си на Гружанском језеру?!
-Ја сам код хотела „Мај соул“.
-Знам где је! Знам где је, човече! Па, је л’ то ради?!
-Па, данас је Μεγάλο Σάββατο, као Ернесто Сабато, хоће худи Серб да Богу омиља, и три-четир дана, и проактивно и ретроактивно Васкрс да слави, те тако ни „Моја душа” не ради. А има и кад ради…
-Са’ ћу да дођем! Са’ ћу да седнем у кола и да дођем, то је то! Чекај, да видим… Можемо и у Книћу да се нађемо…
-Како хоћеш.
-Па, чекај, како сад ово, шта се дешава?!
-Ја сам са маленом отишао за Скопље, у четвртак. И пошто је путовање било предуго, девет сати, ја решим да не могу да је пустим да се опет бусом враћа, прво што је сама, друго што би се измалтретирала, па зато нађем ауто да рентам за данас, јер кад крену празници, нико не ради. Тако да сам је сада предао деди, њени имају на језеру нешто, викендицу, шта ли.
-Ма, супер, ево седам ја у кола сада и ‘ајде да… ‘Ајде у Книћу да се видимо, то је то! То место је много лепо и ту је то Бумбарево брдо, то је прелеп део света, ‘ајде… Иди у Кнић, то ти је близу, ‘ајде, ево, ја седам у кола и…
-‘Ајде, ‘ајде.
-Ха-хА!

Нисам препознао Бумбарево брдо, али сам зато, на прву, нашао отворену, и то етно, кафану. Сан сваког гастоса, идентитетски препек суштине припадања прото племену, дакле, привремени одушак од гледања у дубину бесмисла, у онај – штасмос. Космос ме је сместио ту.

Уваљујем изнајмљеног Ситроена скопских таблица и сиве боје, иако је дискутабилно може ли се сива сврстати у боје, или, пак, спада у мешавину присуства и одсуства светла.

Било како му драго, уваљујем ауто на посед комшијског киоска, очекујући минимални отпор територијалним претензијама потпуног дођоша, не изазивајући, пак, ни најмању подозривост киоск-госпе, можда зато што има тетрисовских проблема за гомилом непослушних гајби Зајечарца, док такорећи с два прста у обема рукама ноншалантно држи две гајбе изнад висине њеног псујућег погледа и спорадичних артикулација компримованог ваздуха у некакво љутито звучање страно познатим живим језицима. Компримује она то само у себе, да ближњег, да шефа, да муштерију не увреди, али ипак, у дубини своје душе, осећа тежину тих гајби, и ових у ваздуху, и оног кривог торња који гради, и оног живота који јој је скривио.

Још неко кратко време, по пандемијској навикнутости на кривицу, чекам некакав прекор, а онда, она враћа хармонију у пивски магацин са два јака трзаја папучом, захватом џудо аматера, те се враћа за касу да не слуша музику, и да не пуши, и да не пије кафу. Чак не ни да дише. Да да’не.

Није ни лепа, ни млада, ни тужна, ни стара. Није. Иако се пред собом само претвара да није. Јер, јесте, губи једино време свог живота, своју снагу и женску природу, ту, на том месту, у комшилуку оне етно чисте кафане, а за чије бабе здравље? Кад дође до те мисли, сети се своје баба-мајке, те и у унутрашњем магацину завлада хармоника. Марш на Дрину. Временом је извезла и ментал-папучу, не као домаћи задатак курса јоге, него интуитивно, ’нако с ноге, као што се дављених у сламку нада. И она је пред штасмосом, и то јој се јасно црта између веђа. Бабаонмамајнд јој је вађевина.

Неко би могао да критикује еклектичност портретисања, јер очекује некакво кохерентно и ситематско описивање, уређеност света и појава, макар у причи, а ја вам кажем, то је све људска уобразиља, омама људских очију, неке течности што по сопственој вољи заливају центре сиве масе, изазивајући потеру за гешталтом. Ево, пљуните ме овде ако она жена управо између веђа није имала ону носталгичну тетоважу Бабаонмамајнд…

Етно Кафана, назовимо тако оног човека који je био њена персонификација у садашњости, тренутно служи само трезне госте, и то кафом, швепсом, нарко-колом и безалкохолним Зајечарским пивом, те домаћом шљивом, меком, питком и – посном.

-По неком прорачуну Светске здравствене организације, до 345 милилитара овог освежавајућег напитка категоризује се као безалкохолно, према томе, посно пиће. Све што је преко минималне препоручене дневне дозе је чиста мрс. Доктор Тедрос каже, било поподне на радију…

Фрагменте разговора ове каквоће ветар доноси са трећег стола од мојега. То је увертира за свађу ко ће да плати, сви су данас широке руке, и у посним псовкама, и у турама швејса. Температура се диже, чини ми се да су, ипак, прегазили коту 345. Ако уопште процене СЗО важе у овом крају, јер видим сви весели, збацили су маске, ако су их икада уопште и мећали. У ствари, радује се Шумадинац, и шуми, и Шумановићу, и Васкрсу, и ономе што се не тови уочи Божића. Етнокафана броји шушке од претплате за прасетину с етно ражња, и куне се у светлост очију да нема ни грама да ми прода, све је унапред отишло. Испосници чекају то и такво преповезивање с мрсним животом, који, колико им је тежак, толико и мио.

А ја, шта ћу, бери кожу на шиљак, рекоше ми моји да се без печења не враћам. Берем кожу и наручујем туркијану и флашицу Књаза.

-Нема флашица, само чаша.
-Може чаша.
-А одакле си ти, пријатељу?
Још код киоска сам знао да ћу катад да штркнем из ове њихове полифоније.
-Ја сам Зајечарац.
-Е, па то! Волим тај твој акценат, ја сам из Призрена!
-Тимочко-призренски говор. Ћ’ и’ш ти у питшк..!

[Метакњижевни интермецо: у последње три реченице два пута сам написао Прозрен, па исправљао, а пошто сам исправљао двапут, имао сам времена да се задржим на мисли да то није једноставни куцајући лапсус, него да нешто купим из етра, а то нешто ми каже да сам прозрен, и у вези Прозрена, а и овако, ухваћен у креативној лажи, и улажи уопште. Да ли могуће да то само умишљам?]

Наручујем, ал’ немам мира. Треперим очекујући Кума, те излазим на поље, пуцам селфи са етно натписом Гружанско језеро, уверавам себе и на тај начин да сам на јединственом месту и да мој живот достиже пунину овим јединственим животним искуством. Мало се ложим да је тако, а мало и јесте тако. А зашто не би било? Сва су моја чула присутна, и фантазија преког тога, у које је све уроњено као у топло море које су нам узели, а није ни хрватско, ни у једној тачки босанско, а ни црногорско, него топло српско море, маре, матер, Мајка…

Стиже Кум с Малим Кумом, који је од последњег виђења престао да буде мали, ено га где са својих 195 гледа ћалетову ћелу, а моје увојке, одозго, ал’ с поштењем доброћудног и добро васпитаног младенца. Љубимо се, грлимо се, први пут ту, ширимо регистар искуства досадашњег заједничког живота. Ширимо се и кад улазимо у кафану. Срећа, брадати смо обојица, те наше ширење бива примљено као ширење неке бенигне патриотске миле силе, а не појединачне безобраштине. Наравно, играмо се с тим само зато што је сутра Празник, вибрира младо и старо, посно и мрсно, пијано и трезвено, вибрира истом сигурном Надом да се од сутра живи вечно.

Кум – кафу, велики Мали Кум – густи. Ја још једну турку, па и колу, слави се! Говоримо насмејани, о чему, није важно, не зато што је празнослов, него зато што смо већ нашли исти талас, вежбамо тај успон већ четврт века, па га и речима брзо јашемо, јер кафу-две нам је говорити, па онда свак у свој Васкрс. Они на ранч, ја у Душанову столицу. Мада, нико не мисли о растанку. Сад смо и ту, кафе нам дај!

(У турским серијама стално пију кафу, у свим сценама које су снимане у ентеријеру, а нису сцене свађе. Оно што поражава јесте да кафа коју испијају није турска, него филтер. Куда иде овај велики ресет?…)

А кад су се поднапили кафе, носише се цели дан поподне, у бјела лишца се љубе. Дан је велики, субота је велика, и тражи још једни другима да дамо. Идемо на ранч, заклео се Кум да ће кувати пасту, а сос је индустријски. Кажем, мртва уста не говоре, а гладна хоће и да зановетају, можеш рачунати на помоћ у тој неравноправној борби. Иако, мене више од пасте интересује та земља, та ранчерска географија. И, свако мало, Кум се обраћа сину – Како си ти готиван у друштву… Величина, ширина и дубина Суботе, и Кума избија из очињих ципела и са сва четири ока гледа у сина, као да га је малопре упознао, пред Етно кафаном. Тај период од новорођенчета до адолесцента, често на удару амнезије, зна да нас затекне, затекао је Кума, и сада на оно мало простора између обрвица двију пијавица читам кратко – Кад то?..

-Како си ти готиван у друштву… Како се само лепо понашаш…
-Куме, Куме мој! Па… Што се чудиш? То је ваш родитељски труд! Свака добра намера, чак и понека шљага, тера врага. Не воле ти он то. Пристојност и одмереност, чак ни добру дикцију, толико је гадљив, а да не говоримо о посебној прозеблости у друштву доброг штива.
– Је л’ знаш да је прочитао Мараијеве Свеће?
-Брате, где би’ био ја да сам прочитао Свеће у његовим годинама…
-Па, где би био?
-О томе ћемо касније. Него ваља мени путовати још данас, те хајдемо на ту пасту што рекламираш и сос индустријале.

Њих два на пред, а ја трећи за њима. Размишљам о деци која расту, о брзаку времена. Размишљам и како је Мали Кум био pari-pari за совром, и у мисли, и у брзини, а у осмеху и надвисио. И ено их, седе раме уз раме, син и отац, и пратећи их пролазим кроз мени непознат крај Србије и схватам ону упознај своју домовину да би је волео. А како се најбоље упознаје? Корачајући, људском брзином. Мада и 50 на сат послужи, иако везује пажњу за кривудави пут. Срећа па су дрвореди покрај њега вредан призор, док крошњама праве зелени титрави тунел, ветар нас потреса својом благошћу. У углу левог ока промиче ширина неког пејзажа, коју одмах затим негира блиско узвишење, у земљи, или растињу. Пут се полако сужава, кућа све мање, питома равница, уоквирена брдском заштитом и у сред те тишине, паркирам иза замишљене мреже стварног гола, а можда то служи за трешење тепиха? Свакако је неком већ пало на памет да га користи као гол. Самим тиме је то – гол. А мрежа је и даље замишљенa.

Кућа, домаће су већ осетиле долазак својте, и њих три. Целивање, радовање, екстеријер. Кум нуди шетњу и обилазак пре вечере и пре кише. Има, каже, шумарак уз путељак, деминутив уз хиперболу, тамо види сцене неколиких будућих филмова, у једној ће ту да кундаком ударе монаха, а у другој јунак силазећи путем низ шумарак долази не стрицу, него ујаку на сахрану. Кум воли веселу тематику. А кад се он весели, весели се озбиљно. Озбиљно се веселин.

Ја му причам о маленој, несрећи коју сам нехотећи и с предумишљајем произвео на велики Дан, петосатну тишину, он слуша, а кад он слуша, мора да је озбиљно. Чак и ништа да не каже, знам да је мислио како да помогне, а то увек изроди плодове на дрвету пријатељства, знаш, то то је оно стање духа међу људима којима прија да су заједно.

Стижемо до шумарка: Тишина је главни играч на тој сцени. Тишина, а не мук. И јесте, нема шта, право место за ударање кундаком, или шишање браде, може то да се разради у регистру од документарца до рококоа. Чак сам Куму понудио и браду, само да ме пусти да глумим у том филму, и размислио је он неко време, али му нисам одавао утисак некога ко због улоге уме да изгуби 15 кила, јер, ипак, онај је био подвижник. Па, чекај Куме, зар се не подвизавам ја по белом свету, зар се данас не подвизавам таксирајући 10+ сати? Не, то ти само, вели, избегаваш зло; и то радиш добро, али подвизавање је нешто друго. Штета, мислим се, можда би ме та улога ослободила идеје да ћу се икада научити византијском или грузијском појању… Нема лепше молитве…

Кад, у врх оног пута низ који јунак долази на сахрану, два мала дивљака. Бели нам је ближи па и ближе лаје, онај други дода неки виши хармоник, али се оба нити повлаче, нити одричу лавежа. Не изгледају посебно крвожедно, али можда се крећу у чопору, а шумарак је лепо место за чеку, и човеку, и чечену. Дохватам мочугу, заправо, грану женственог облика, чврсто намеравајући да је користим с тањег краја, мада и пси имају своје омиљено тактичко наоружање, па ме мочугом сигурно неће вијати.

Можда умишљам, али овај мој појачавајући жест оставља утисак на двојку, па крећу да ступају; лавеж напред, два корака уназад, па се, кад видимо да нема трећег и петог, опуштамо и компонујемо басну где на крају, Бели, повлачећи се хоћко каскајући, добацује оној двојици с мочугом – Пас матер!

Онда је била паста и још угодних разговора за совром, током којих се тренутак растанка прикрадао и одједаред искочио пред нас у облику деце која крећу зубе да перу – време је за кревет и време је за друм. Кум и Мали Кум ме прате до првог ширег асфалта, поздрављамо се неспретно, јер боље нам иду сусрети, и ту почиње моја шоферска самота. Варење не помаже мојој будности, али нема журбе, битно је да претекнем ноћну вожњу. Идем регионалним путевима, толико ми се не жури. Не желим да изгубим ненадано стечену тишину после јутрошње буре, па се свако мало и подсећам да ми се не жури, пролазећи кроз Врњце, Трстеник, Горњи и Доњи Рибник, Крушевац, Мрзеницу, Сталаћ, Ћићевац, Појате, те опета на царски друм. Слушам двестадвојку после… После тридесет година, еј! И некако налазим да и даље одговара свом имену и мојој жали за младос’. Свиђа ми се та непроменљивост и свиђа ми се та музика. Још једна временска капсула…

Греју ме мелодије другог века и осећам како душевност чили и лагано посустајем. Бели шум ситроенових коња спушта ме на јастук умора. Аутопут је пуст, сав нормалан свет је код својих кућа, у нади и ишчекивању, сâм сам у уској траци пута у ремонту, чуњеви титрају, очи ми се склапају, ал’ не дам, не смем…

Ближи се поноћ, ближи се и пумпа. У неком плитком очају већ видим себе склупчаног на седишту аутомобила где на паркингу пумпе хрчем док се светом шири радосна вест. И то весеље ћу пропустити. Што више јурим да постигнем, све ми више радости и весеља узмичу. Космос, штасмос, шта ли?..

На пумпи никога сем пумпаџије и касира. Бирам којим кофеинским шприцом да се убодем, а касир вели да не може ништа да откуца до поноћи, јер фртаљ пред краја дана има нека електронска аутоматска администрација, те је све блокирано. Вртим се по продавници, убијам време. Књиге! Овде су, међу моторним уљима, чипсом, смокијем и брисачима само још једна категорија робе. Никад нисам купио књигу на пумпи. Ваљда зато што волим да мислим да је и куповина књиге део искуства читања. Преда мном је избор лаке летње литературе писаца у моди. И заиста, у читавом низу поглед ми привлачи само један наслов, а књига јесте једног писца у моди.

Moravska noć – Peter Handke.

Престао сам одавно, а требало би увек да се скандализујем чињеницом да српски издавачи штампају књиге на латиници, са великом и узалудном надом да ће нешто продати и латиничним корисницима тог истог језика, хрватског, босанског, бошњачког, црногорског, па и лубничко-зајечарског. Издавачи балаве на фантазмагоричну југословенску гозбу, пљујући у тањир супе коју једу. Препорука страног и великог, дакако, латиничног рецензента у реклами на предњој корици књиге (!), обећава:

Najbolje Handkeovo delo. Veličanstveni autobiografski roman koji definiše ulogu pisca. – Der Spiegel

Ако Спиегел каже, онда је то тако, јер сви знамо да је немачка медецина најбоља. А за сваки случај, ако Шпигелова дефиниција не буде довољна, ту је и златни печат – NOBELOVA NAGRADA ZA KNJIŽEVNOST 2019.

Моравска, Моравска ноћ… Питам се да ли је о ноћи наше Мораве, или некадашње земље чешке круне, која је ближа пореклу Аутора. Одједаред схватам! Јужна Морава је ту, на два километра, и јесте ноћ, Васкршња. Дакле, немогуће је да ово бира мој поглед, не бирам ово ја. Ово ме се тиче. Ово је о нама.

-Христос Воскресе!
-Ваистину Воскресе – помало угашеном радошћу радника у ноћној смени одговара касир, куцајући кокту, колу, кафу, мало млеко од соје за посни капућино и – Moravsku noć. Сума сумарум 1388,98 R$D. Гориво ћу да сипам у Маћедонији, много је јефтиније.

Да ли због Воскресенија, да ли због многих лица кафеина сасутих консекутивно, или због мирбожења са радним народом, тек врати ми се боја у образе, макар ја то тако замишљам не гледајући се у ретровизију. Рокам интервју са Цанетом Брејкером да ми буде друг на друму и ложим фуруну хитајући ка грани, која је сада сасвим пуста.

На српској страни, позорник Илић проверава документе брзопотезно.

-Христос воскресе!
-Ваистину воскресе. Срећан пут.

На македонској страни:

-Христос Воскресе!
-?
-А, па ти ниси?..

Осетих се незгодно што мухамеданцу предложих свечаност, а онда помишљам да ко не зна да одговори на радосне усклике сваког координатног система, мора да је огорчен до костију, па ми га би и жао на крају што му се није допала идеја о победи над смрћу. Свашта… Али, што ’но веле стари Латини, de prdibus non est disputandum. Као резултат укупног искуства, раскрстио сам са собом да сам урадио најисправнију ствар и да сам спреман да ризикујем још неодазивања на усклик, чак и као неки начин да најдиректније одвојим жито од Кукоча. И тако, на наредне две наплатне рампе имао сам један упитник и једну Ваистину!

Шоферов гнев био је изражен на следећи начин: „Одувек сте нас мрзели. Добили сте све што сте хтели, а мрзите нас и даље. Више него икада. Добили сте своју државу. Сада сте државотворан народ, као и Литванци, као и Каталонци, као и Транснистрани, као и Циснилијанци, као и Талкамикци, као и Брдски Словенци, као Дунавски и Меконгшки Аутономаши. Ви сте државотворан народ и, о, коначно остварени велики сну(!), држава сте једног народа, и мрзите нас преостале из другог народа који нисмо државотворни народ, мрзите нас, као да смо ми државотворни народ, а не ви. И своју мржњу, њу уопште не морате да преносите на своју децу. Она се једноставно сама од себе преноси, из генерације у генерацију, са гена на ген, далеко од крвне освете и ратова. Одавно је мржња уперена против нас, ако је за њу икада било разлога(?), не, никада није било разлога, ваша мржња је без основа, и осамосталила се. Постала је елемент вашег живота. Ха, живот. Ваша држава, служи вам само још да иживите своју мржњу, у одбрану граница ваше државе, ваших застава, претећих застава, и химни, химне мржње. Мрзите свакога ко није припадних ваше државе, све што није држава. Никакав понос не извлачите из ваше државе, него легитимисање и овековечење ваше мржње. Уколико сте ви примерена држава за све данашње државе, модерна сте држава, неомодерна. Држава и мржња, иду заједно. Ха, никада, али баш никада, не би родитељи и прародитељи који своју децу не само да нису енергично одвратили од мржње према другима, нама, него су је, напротив, пренели на децу, никад такви не би требало да буду у некој држави. Ха, никада, баш никада родитељи и прародитељи, поглавари сродства и вође кланова, политичари и учитељи, спортске звезде и песници, који из мале деце, тек проходале и једва у стању да нешто ухвате, нису, свим набојем енергије, избацили тај ген за бацањем камена, који нису димом истерали из њихове крви и меса тај аутоматизам за бацање камена, који им нису шапутањем одували из детињих ушију, све до најдубљих можданих вијуга, тај аматеризам у испољавању мржње, који то нису учинили анђеоским шапутањем, да, на анђеоском језику – никада, ама баш никада немају они, немате ви сви, право на државу. Али држава, или не-држава, мање-више: Ваша мржња, она никад не престаје.”¹

Христос Воскресе!

[наставља се…]