Шпанац пише писмо

Понекад изгледа да си толико исцрпљен
да не можеш да мислиш, нити да дишеш
понекад изгледа да други имају више и боље,
и да је неправда, са мрачном оштрицом,
одабрала тебе, да сече
и да не да мир
Бранко каже да свет овај није Сунцу једина брига
али ја осећам да могу и морам
иако често мислим као и ти – 
Када сам исцрпљен, када не могу да мислим, 
када једва дишем и гледам или слушам оне који 
нешто не раде како ваља
иако су вешти у презентацији
нешто не ваља
Али то, мора бити, знају и сами
Док ходам по Душановцу
чекајући да се деси нешто
што се и деси
видим старицу како једва прелази улицу
и бојим се да јој помогнем, да је не увредим
иако није требало да се бојим
Касније, носим пуну кесу из продавнице 
мојој трудној комшиници до гајбе
Онда ме зове Шојка
дуго се нисмо чули 
каже да дођем, да ми нешто покаже 
и да причамо о Дијаболи
то је његов брат
навијач, набадач, 
мој школски
што смо заједно крали у самопослузи
али он се после усавршавао
а ја сам имао среће
савесне родитеље
или можда нисам имао муда
ко ће га знати …
Онда седам у кола
идем до семафора, оштро скрећем ка доњим 
пределима Душановца
и идем ка Најновијем Београду
возећи мало преко стотке
Касније, у прескупој Шојкиној гајби
играм се са деветком
мазим хладну цев
он се смеје 
каже да људи са Брда знају са хероином
али не са гвођем
слабо гађају, треба да вежбају
Шојка ме звао да причамо
о животу
о његовом брату
пијемо кафу из скупог апарата
Шојка мало зуне са сребрне тацне
нуди и мене
Кажем му да је та Авенија задовољства за мене затворен

-Ко је затворио – пита Шојка
-Ја сам је затворио – кажем.

Он ми показује слику Шумановића коју је купио 
мени очи заискре
никада такву ствар нисам држао у рукама
а гвожђе и тацне јесам
нису ме учинили бољим, 
али су ме учинили таквим какав јесам
Неће да ми каже одакле му
па и не питам поново.
После, причамо о нашој браћи
тражимо неко решење
иако то уствари није до нас
али знамо да можемо да разговарамо
јер смо, ето, у понечему јако слични…

* * *

Пишем ти све ово, онако како иде
нисам у тоталној форми, 
али идем.
Желим ти бољу форму него што је ова моја
што и себи желим
желим ти снагу да трајеш
памет, и чуку.
Чекам наставак, чекам доживљаје са ранча –
али, као што си рекао 
полако, када буде време.
Мајка је била у праву…

-Ти знаш.

А што трпиш, отрпи.
То нам, из бриге, нису говорили.
Да смо знали шта све морамо – теже би нам било…
А овако, добро је – па ће и боље бити.

* * *

Сањам море, Русију и Охрид…