Три боје: Рáди

Болоња, субота, 15. мај 2021.

Често, пречесто се све изокрене наглавачке. Ту не мислим на дечје жртве у најновијем лажном религијском рату, о томе не смем ни да мислим, јер трнем. То за сада остављам храбрим и седим главама, и бежим у покушај схватања сопствених грешака, којих, како званична статистика казује, има довољно да би човек застао и о њима артикулисано размислио. И спрам тих жртава, свакакво је самопреиспитивање једно велико ништа. Тишина молитве би била далеко кориснија. А не прдеж о тешком, а лепом искуству живота који ми је додељен.

Но, живот Палестине и Израела ми се јављају само у сликама филтрираних вести, посредованих срачунатим медијским операцијама, која свака претендује на једину истину. А ја немам други извор искуства о тој земљи, па, коме онда веровати? Ја, на жалост, или срећу, тамо нисам био и не познајем никога ко тамо живи.

Сем једног човека – Маруана Канаша.

У пролеће 2001. неким сам се чудом нашао у малом, универзитетском, бившем источнонемачком градићу, Илменауу, као импровизовани седмодневни учитељ филма „Међународне студентске недеље”. Био сам смештен у стану са Михаелом, једним од организатора „Недеље” и двојицом његових цимера, косијанером чије име остаје у магли сећања, али забезекнутост жанром музике коју је свирао врло добро памтим. Имао је рок групу која је свирала сваке недеље – по црквама.

-Па, како би ти назвао то што свирате?
-То је… Јеванђељски рок!

Чинило ми се контрадикторним. Помало и непристојним, јер је косијанер био иконички представних „мртвог метала”. Једина разлика између њега и било којег војника оне армије био је његов – осмех. Тако да сам у својој интерпретацији обичаја протестантске младежи (а можда је, у ствари, свирао по католичким црквама?) оставио широку могућност грешке, будући религијски неписмен. Толико сам пристојности имао.

Чини ми се да сам највише свог слободног времена провео са трећим станаром, Палестинцем Маруаном. Возили смо бицикле по шумама столетних четинара које су опасавале градић чији је једини разлог постојања, чинило се, био Технички универзитет, на коме је Маруан завршавао четврту годину. А пошто је завршавао факултет, губио је и право даљњег останка у Немачкој. Практични Немци волели су стране студенте, све док су ови плаћали школарину, и све док не нестану са немачког тла чим више не буду могли да учествују у немачкој економији. Зато се Маруан и надао да ће успети да нађе посао и пре него дипломира.

Тако, о свакодневију смо причали, а и шта смо могли нас два младића, са тек понешто ратног искуства. Зато смо, једне ноћи, кренули у историјске коренове проблема које су мучили његову и моју земљу. Невољно, али спонтано смо тамо кренули. Нисмо то могли избећи.

Запањила ме истоветност сценарија почетака. Насилно насељавање једног народа на територију другог и још насилније захтевање насељеног народа да је нова земља само њихова, а ови други, ил’ ће да се склоне и не сметају, ил’ има да их нема… Личи на некакву легализацију северно и јужноамеричког колонијалног искуства, искуство Новог света примењено на Стари свет. Бритaмериканци су и иначе увек великодушно поклањали туђе земље и великодушно бранили насељенике од урођеника. И то је било исто. Исти је био и номинални узрок сукоба – верска нетолеранција. Е, трт! Ето ти нас двојице, он Муслиман, ја Хришћанин, јадамо се један другом на неког трећег, ко, успут, није Јевреј, него фигуре меша, и иза леђа ставља пијуне, да бираш. То је та иста партија шаха, у којој увек постоје црне и беле фигуре. И, сети се, беле фигуре имају први потез… И да ли се као потез рачуна насилно исељавање, или ракета у стамбени део града? И тако, у дефинисању ко је први почео, броје се категорије жртава: мушкарци (ваљда је оправдано убити мушког цивила?), жене, деца, Израелци, Палестинци, Срби, Цигани. Нема имена, нема судбина, нема времена за то.

* * *

Нисам видео најстарију шћер од почетка пандема. Истина, видели смо се непосредно пред почетак, посетивши је у стану студентског дома, у неком немачком градићу, сличном оном Илменауу, где се преселила с матером, претендентом на докторску титутлу на локалном Университету. Тек, десило се да смо сасвим случајно били на сличној балканској географији, она у Крагујевцу, код бабе и деде, ја у Београду, на мојих стандардних 36 сати одсуства из Скопља и породичног живота, у лажној, али не мање слаткој младости, конкретно, у бирцу „Брод”, под сунцобраном, у том тренутку, кишобраном. Улица је шуштала с оне стране гусане ограде, па сам једва чуо поздравни прекор моје драге шћери:

-Могао си да дођеш да се видимо.
-Могао сам. И нисам. Стигао сам јутрос и идем сутра вече. Да си у Београду, било би лако. Овако, времена је мало, а ја бих волео да будем са људима који воле да буду са мном, или макар да се не мрште на мене. Ти и ја увек заглавимо у свађи.
-Да…
-Мада, види, ја се сутра вече враћам за Скопље, ако хоћеш, можемо заједно. Да видиш и баку, и сестру, брата, тетку, братучеде. Биће им драго да те виде.
-Хоћу! Али морам да причам с мамом.
-Наравно, да не буде после да сам те отео, извео из земље, још и затвор да заглавим, не д’о Бог.

Еле, све се среди неочекивано глатко, и не само да ћемо се видети, него ће и прву пут у историји бабине унучади, сва бити на једном месту, у исто време. Истина, позивам госта у туђу кућу, али, зар не би требали сви да буду весели окупани светлошћу предстојећег Воскресенија?! Биће све добро, да не може лепше бити! У том расположењу протече младалачка дружба, пошкропљена теоријском распром о правој суштини документарног филма, будући између приче и стварности, о националним интересима, бизарним детаљима српске историје – оговарања није било – о свему, ни о чему, мало по мало, гутљај по гутљај, сат по минут, прође младост.

Слепило се данас за јуче за сутра и ето мене под спомеником Великог жупана, где чекам шћер. Гледам споменик и – свиђа ми се. Није огроман, како је навалила половина интелигенције, а друга половина га бранила. Једино жалим што га није подигао човек од интегритета, који се није угледао на оног Књаза, него мутикаша. Смирујем се мишљу да је споменик подигао српски народ, јер онај који даје паре, његова је и музика. А онај што се туђим перјем кити, нека кити… Кад, ето и цицемице, силази низ Немањину, како је само порасла… Нема загрљаја, нема пољупца, одувек је избегавала нежност, ваљда у њеној причи одсутни отац нема право на то, и то треба да зна. Признајем, крив сам…

Прихватам коферче, допушта ми то задовољство. Техничка размена информација док се пакујемо у минибус струшког превозника „Вакчаре”, који ће инсистирати да 430 километара пређе за 9 сати. Управо инсистирати, правећи три паузе по сат времена. На питање чему толике паузе, шофер је безуспешно покушавао да ми прода причу да је то због полицијског часа који у Македонији завршава у 5 ујутру, па, као, не сме да стигне на станицу раније. Buglia… Мада, кад размислим, та аутобуска мука била је уједно и најлепше проведено време с маленом (иако она не воли деминутиве). Причали смо лепо, једноставно, весело. Чак и нисам морао да превише изигравам кловна како бих измамио осмех. Све је ишло само од себе…

Ипак, синдром корњаче се неизбежно прелио на маленино раположење након непроспаване ноћи, а идила коју сам сањао полако је прелазила у јаву. Јер, кад чељад нису бесна кућа тесна нам је зафрљачио мокар пешкир у лице. Тад сам се присетио једног филма Ањес Варде који сам гледао на пријемном испиту за режију на ФДУ, и у том филму на жену човека који се заљубио у другу, па воли обе, а и женаму, наиглед, учествује у његовој срећи – да, филм се зове Срећа – и та жена од све среће одузме себи живот на крају. И како сам се стропоштао у стварност, почео сам да паничим. Велики Петак. Ја паничим што сам замрсио и желим само једну ствар, да повратим равнотежу свима, колико је то могуће, и одмах, како би Воскресеније дочекали у каквом-таквом миру.

Врховни изговор ми је што је малена морала назад истим оним тромим минибусом, јер другог превоза нема, не сме сама да пређе грану, малолетна је, не бих је саму пустио да путује ни овако, иако је из Немачке дошла сама. Зашто нисам прво све промислио пре него да је позовем? Па, да, мислио сам да ће у стварности све да буде онолико лако, колико је лако било и произвести те мисли. Је ли то било детињасто уверење? Јок. Пуста жеља да моје пуко постојање буде довољан разлог да људи око мене буду срећни. Али, вај, немам ја ту моћ. На свим лицима то пише. Нисам ја та звезда на њиховом небу. А да јесам испао бих још и некакав херој. А овако, само прдоња… Мада, не може ни то баш свак.

Зовем Кирета, рентијера од поверења, кажем да ми треба ауто за сјутра, морам до Крагујевца и назад. Он, пак, вели да су му сва кола током празника рентана, једино да ми дā женина, само што је она већ кренула код мајке, па мора да јој каже да се врати и узме кола његове сестре. Смотао ми је мозак родбинско-моторизованим везама, али сам пристао на коју год варијанту, имајући само једно на памети, да малену уочи Праздника предам деди и баби у руке, јер ће с тим људима бити мирна, задовољна, можда, чак, и срећна, а ми овамо, нашинци, такође. Ко како зна и умије… Они i ми… Само нас оно „i” дели.

Малена, која је испрва прихватила идеју о скором путешествију тако-тако, и навалила на игру са сејом и брацом, са којима, Богу милом хвала, зна да се смеје и те како, на дан путовања, Велику Суботу, чула се с матером и бабом.

Скандал!

-Што сам уопште долазила на један дан?! Што ме ниси питао?! Зашто не могу да имам нормалног тату?!
-Па, добро, макар смо се накратко сви видели, кад бисмо иначе? И шта је то нормалан тата? Нема нормалног тате. Имаш само мене… Ја очито нисам тај кога желиш да имаш, нити ћу икада бити, немам тај таленат.
-А што ниси узео ауто после Ускрса?! Ти ме тераш одавде!
-Нема аута читаве следеће недеље, људи празнују.
-Не верујем ти!
-Тебе су подизали мама и баба да верујеш да си јадна, да сам те напустио. И зато су ти повлађивали у свему. Ја то не умем. Можда и не желим. Ја не уживам да ти противречим, веруј ми, ја једноставно говорим шта мислим, макар ти се и не допало и морали да се расправљамо.
-Нећу да говорим с тобом!
-Добро…

У пет наредних сати, од Скопља до Гружанског језера, наш разговор је стао у пет реченица:

-Дај ми пасош. […]
-Имаш ли слушалице за телефон, моје не раде? […] Где смо? […]
-Хоћеш нешто са пумпе?
-Не.

Био сам таксиста, док је она добар део пута разговарала телефоном с мајком, или ким већ… И, добро, заслужио сам. Кога брига што се ја цимам. Нисам више дете, сад сам одрастао, па нека попритрпим, добро је и за душу. Ионако сам зликовац у њеној причи, ово ништа не мења. И док је у колима било јако облачно и с падавинама, тражио сам сунца у могућности да ћу изненадити Кума, који је онде негде на ранчу, око Краљева града.

[наставља се…]