У овом стању, чини ми се, не бих волео да упознајем ни себе ни друге.
Пролазност осећања упознао сам сасвим добро – то ми даје површну наду.
У граду је 11 степени, али има Сунца, људи трчкарају, ја паркирам, и идем по фокачу.
Мислим се – писаћу куму. Он разуме.
Ту где сам стао, нашао место, сетим се како смо једном седели покојни Небојша и ја. Отприлике, тада је имао година колико ја сада. Читао је новине када сам дошао, па смо пили кафу и причали. Донео сам му дарове и неку заосталу лову, али он се више радовао самом гесту, него свему уосталом. Није то тако одавно било, али ми се чини да је прошло петнес година. А није, него мало више од пет.
Поред ,,Мањежа“ не мирише лепо – могло би се написати и тачније, али као да би то помогло било коме да дочека лето.
И иначе.
У граду је 11 степени, али има Сунца, људи трчкарају, ја паркирам и идем по фокачу.
У радњи никог, али иза мене – долазе.
Она каже ставите маски ја кажем немам она каже станите онда до врата ја кажем хоћу како не још ћу и да ђускам и да певам она нешто закера ја чекам код врата она донесе захвалим се лепо и одем
После ..
Е шта је било после?
После сам нервирао тајгера који је хтео да ме заобиђе, нисам му дао, такав је био дан. Не мора да труби, али кад већ труби – да му се покажу зуби.
После је било људи испред Специјалног суда, па сам се сетио – кад смо ишли да гледамо нашег Блажу како му суде. То је било пре двадесет година. Отада, има преживелих, али има и мртвих. Мртав је, например, један што је витлао прангијом пред судом.
Младост пуста прође.
Избегавам да се јавим комшији, досадан је као комарац поред уснулог лика – а мислим и да ја њему нисам нарочито занимљив, него сам му полигон за слушање.
Али јутрос, не могу.
Шта ме па брига …
Корона-циркус 