Ако посматрамо једну државу као биће, аналогно људском бићу, можемо рећи да оно биће трпи утицаје споља, других држава, на пример, али и има унутрашње своје биће, у конкретној аналогији, народ. Ако у народу не постоји слога, чак су позиције две доминантне скупине онолико супротстављене, као позиције власти и опозиције, као монархиста и комуниста, као четника и партизана, вакцинољубаца и вакциномрзаца, е, онда долази до неминовног биполарног поремећаја и државне шизофреније. Тада је немогуће да се оно биће ујутру пробуди и с еланом крене да нешто ствара. Оно лежи премлаћено најпре несаницом, а онда и љутим кошмарима, снујући параноично о томе ко му све ради о глави, и изнутра и споља. И онда креће упирање прстом у Албанце и Шиптаре, Хрвате и Словенце, Русе и Амере, Немце и Кинезе, мада су ови последњи увек представљени као бенигни произвођачи јефтине игле и локомотиве на ползу читавог света. Не кажем да у све ове не треба упирати прстом, нарочито у велике играче, чије тајне службе рове и роварећи продубљују народну шизику, али као код сваког развода, свако нека погледа у дубину бића и покуша да се присети трауме из детињства која га је ту и довела, у то стање кривице и мржње самога себе. Па онда нека шаком углаву, то јест, упире прст.
Tакозване „спецслужбе” су оно место где се срећу спољашњи утицаји и унутрашња шизофренија, некаква кожа оног државног бића. Говорећи о универзалним карактеристикама ових, иако мислећи на службе „оног” времена, један упућени човек је у камеру изговорио:
„Атентати су били екстремна мера и било их је много мање него што је то тврдила емиграција. Њихов основни задатак био је да буду информисани, што је пасивна обавештајна активност/сакупљање података, сејање неслоге, сплеткарење, стварање интрига. Интрига је било њихово главно оружје. Старај се да остану подељени, хушкај их једне на друге, стварај фракције и… Одржавај те динамике.”
У основи оне шизофреније је напетост која постоји између људи који би да живе од свог рада и труда, и оних који би да раде туђом грбином, јер су лењи, неспособни, огорчени, не налазе лепшу половину с којим би се уцелинили, штагод, па онда морају да се прикључе некој организацији и да чопоративно, хоће рећи, на силу, освоје најпре своје туђе парче хлеба, а онда преко хлеба погаче, ордевера, телеће чорбице, сарме, овала прасетине, која временом постане p(r)assé, а на њено место легне јањетина под сачем, са два литра намештаја, које временом прерасте у две бутељке тосканског винца, већ ко докле може да измашта. DDR Дедер ти после спомени, а некмоли такни овал печења ономе паразиту, гркљан ће ти прегристи. И не због идеологије, политике, Тита, Партије, Омладине, Акције, не. Због печења. А печење волимо и ови и они, и тата и брада, да ту случајно не буде гуде забуне.
И теби, сигурно, пада на памет да би решење могло доћи у виду поста, не оног на фејкбуку, него телесно-духовне вежбе за одагнавање диктата страсти сваке врсте. А страст, насупрот уобичајеном схватању те речи, није добра ствар. Страст коју познајемо као неку врсту поетског заноса и стапање са предметом заноса, верујем да су скривили романтичари, који су своју патњу крвљу писали, а неки се и обесио. Исти романтичари скривили су и оригиналност као врховну стремњу сваког уметника.
Под притиском принципа оригиналнoсти, у немогућности да изнедри нове идеје, које би надградиле основни идеал Добра, човек, разочаран и малодушан, почиње да одбија чак и тај основни идеал Лепоте и удаљава се, сав рањав, од основног идеала Истине. Оригиналност, својим дисконтинуитетом служи једном човеку, а Традиција, својим флуидом кроз време, споменик је свим народима, који су Традицију градили преносећи је, у њеној суштини нетакнуту.
Упркнос томе, или управо зато, слабост оригиналности се брзо проширила и на вануметничку стварност, нарочито онај њен монетизирајући вид, у коме персонализовани предмети и услуге обећавају оригиналан смисао живота, за шаку доларјев. Сада имамо све оне оригиналне хипстере, свако са својом оригиналном брадуљицом, оригиналним тетоважама Спаситеља на једном и Че Геваре на другом рамену (овај мислим да је на левом), оригиналним лаптоповима са оригиналном јабуком, јер је грицнута. Свако је мера сопственог успеха (неуспеси су неприхватљиви), и власник свог бркна, оног места између бркова и пете, па ако се заигра, само се њега тиче, ал’ кад игра прође, дође му да виче у дугиним бојама, и на улици да кличе слободи до Санфран Сиска! Углавном, слика је јасна, страст је страдање, бол, идентификација са тим болом и ваљање у каљузи сопствених нижих осећања, јер је то мањи посао него да ујутру у пола пет стављаш џезву за кафу и заливаш затиљак хладном водом, јер сунца још нема да те стварно пробуди. Мањи посао, а више се исплати, можеш да се читавог живота жалиш, а нико не сме ништа да ти каже, јер ће докрајчити твоје дотрајале нерве, па ћеш га тужити за наношење моралних повреда и добити на суду, а онај бити ребнут и новчано, и затворски, и изопштен за свагда из полиса, нек иде у македонске колоније, па тамо нек после бере паприке и од њих прави оригинални словеначки ајвар за неку мултинационалу, до краја живленија.
Дакле, постом устати на страсти. Али, јесте, они на другој кривини стадиона већ су пост прогласили регресивном праксом, делом регресивног опијумског рата. Истина, остаје њима дијета, али како устукнути пред надмоћним непријатељем у облику концентрованог шећера, соли, мрса, а без икакве потпоре одозго? Одаклегод?! Човеку треба идеал, назовимо то тако, религијски неутрално, да би тренутну задовољштину жртвовао будућој добробити. Када нема идеала, све се своди на узми све што ти живот пружа, ко не искористи, ‘бла га Ружа и нека купи кућу од пужа, к’о Шабан Барјамовић (неки рођак оног циганског краља Бајрамовића). Зато добри ђаци нису више у моди, него тетоваже на гуицама. Зашто мучно и са великим задовољством развијати мозак читањем књига, кад што мање размишљаш, то ћеш немилосрднији бити на путу до овала?
А регресивни опијум народа, испоставиће се, много је слабији опијум од фејкбука, инстакилограма и осталих мрежа за хватање мисли и заробљавање душа у које се качи и батрга незајажљива потрага за анонимним одобравањем и величањем фотографија сопствене чупаве мачкице, комшијиног смешног пса, комшиницине силиконске планине, од стране анонимне масе фантазмапријатеља. Јер, чисто статистички, колико пута испоштени верски фундаменталиста стане пред икону, а колико онај брадуљица пред лажно LED светаштво електро-молитвеника? Та би нам наука довољно прецизно рекло о тим пијанствима.
Него, нешто сам друго хтео да кажем, нешто о вирусима, ал’ ми побеже, понела ме крвава бајка…
Корона-циркус 