Са вером у лудост и Хармсу!

„Све узвишено је тако тешко, као што је ретко.“

Спиноза

Пре него што заденемо беџ којим другима саопштавамо да верујемо науци-научницима а не сујеверју-идиотима или своју фотографију уоквиримо рамом вакцинисања мислећи да тако шаљемо поруку како смо образовани и рационални, ваљало би да ту науку и тај рацио, којим се китимо, подвргнемо самом себи.

Кићење разумом није никаква савремена тековина већ стара вековима и миленијумима. У нашој цивилизацији почело је са Грцима а после се пренело у „западну културу“ на разне начине. (Дакле нисмо напредни, ни најмање, ако се китимо разумом, то прво ваља знати). Ипак, Спинозу можемо назвати оцем оног што што данас сматрамо „научним“.  Он је први саопштио да истину не треба тражити у Библији, већ у математици. Сигурно климате главом и слажете се са тим? То је тако разумно. 2х2=4, то је истина и нема друге истине сем те. Математика нам зато једина и може рећи шта је то истина и њој се сваки „разуман“ човек покорава.  Данас кад неко помене науку требало би да нам прва асоцијација буде математика. „Верујем у науку“  је заправо  „Знам да је 2×2=4“. Ко би „разуман“ довео у питање тако нешто. Само се необразовани, затуцани и сујеверни људи не покоравају тој чињеници, или „неки који „само“ философирају“ или „само пишу песме“ или…, тј. раде неке бескорисне ствари које су ван математике-које нису у њеној природи. Ипак, могло би се поставити питање колико се природа  саме математике-науке променила, односно, да ли је истоветна самој себи или је постала нешто друго?

Зашто се философија (љубав-чежња (фило) према мудрости (софији), која је мајка свих наука,  данас тако гура у страну? Зашто је готово погрдно рећи за неког да је философ? Не делује ли сумњиво да деца одбаце своју мајку која их је однеговала и подигла.  Да о њој говоре све најгоре и да њен значај за свој успех умањују на све начине. Дешава се да мајка одбаци децу али обрнут процес готово је, што би сте рекли, „неразуман“?  Зашто и како су, ако су, деца (науке) одбацила мајку (философију)?

Једини „разуман“ одговор био би да је дошло до, у природи честог случаја, замене идентитета.  Да оно што данас сматрамо наукама нису „праве“ науке-науке које су деца своје мајке Љубави према мудрости, већ деца неког-нечег другог. Да су испод философије, науке подметнуте као кукавичија јаја.  Јер љубав, чежња, доброта, нису у законима математике већ изнад њих. 2х2=4 говори да је љубав немогућа. Математика нам говори да никога од нас није могуће да буде, јер нема „рационалног“ разлога да неко ради противу себе, да се жртвује, пати, да се одриче како би подигао неког другог. То је потпуно неразумно. Ипак, неки „лудаци“ то и раде, што је чињеница по ма каквом закону судили.

Признајем, ова чињеница не доводи у сумњу математику већ само показује да наше постојање бива упркос математици, да су наши родитељи били сувише ирационални па су нас подигли до нивоа кад можемо да уоквиримо своју слику појмом науке. И управо ту, код тог „појма науке“, долазимо до оног тренутка када је поменута „подметачина јаја“ учињена. Сазнање у човеку бива пробуђено посредством чула.  Деси се опажај који кад прође кроз наша осећања постаје доживаљај, а онда тај доживљај спојимо са речима и тако настане појам. Пошто су осећања сваког од нас различита о једном истом опажају стичемо различите доживљаје, и то не само различити људи, већ исти човек у зависности од тренутних осећања. Наши доживљаји су увек у „овом тренутку“, увек одређени садашњим временом. Појмови које смо „замислили“ о тим доживљајима увек су исти јер су речи исте – не зависе од времена. Тако долази до тога да појам о било чему буде толико апстрактан и непрецизан, да никада не означава оно што је у „том тренутку“ опажаја занчио. Отуд неразумевања међу људима, релативизације, манипулације, отуд „свако има своје мишљење“, отуд све саме апстракције и нигде конкретности. Битије (оно што постоји) се показује, виче Жарко Видовић али га не чујемо па постојање хоћемо да поистоветимо са појмовима-мишљењем. Отуд лажи као такве. Тако смо и постојање математике као очигледности поистоветили са „појмом математике“ као врховним небићем које одређује шта је истина а шта није. Отуд се деси да наука која нам говори да је 2×2=4, не као коначан суд већ „само“ као очигледност природе, буде замењена коначним судом, филтером који пропушта оно што јесте и зауставља оно шта није. Иако је свима јасно да она то никако не може урадити јер је очигледно да постојимо упркос њеној рачуници.  Попут дављеника који се хвата за сламку и ми  се хватамо за науку, њој се молимо, њоме се причешћујемо. Ако ту додамо да „појам науке“ стоји данас врло далеко од њене суштине, од  2×2=4, већ се њиме (појмом) играју разне интересне групације у сврху манипулације тек онда постаје врло нерационално веровати у њу, а још нерационалније веровати научницима. Верује се у Бога, љубав, добро, правду…у оно изнад математике и изнад апстракције, у оно што је очигледно а надразумско, док се у науку, која је очигледна и разумска, никако не сме веровати. У њу треба имати поверења онолико колико нам они који се њоме баве сведоче својим постојањем истинитост свог бављења. Међутим, ако нас неко тера да у науку верујемо јер се окитио неким титуала, значкама и беџевима онда нас он убеђује да верујемо у „појам науке“ што није ништа друго него још једна појмовна манипулација.  Можемо, наравно, поверовати у „појам науке“ али онда би требало да своје слике уоквиримо са „Верујем у науку и идиотима“. Да ли смо спремни да будемо тако старомодни и необразовани да верујемо у домишљања „само“ филозофа који су створили „појам науке“? Ако хоћемо да будемо напредни и савремени требало би да превазиђимо ова домишљања и верујмо у чуда. То је много напредније и много испред овог времена. Зато ћу, чим пре, своју слику на фејсбуку уоквирити слоганом: „Верујем у лудост и Хармсу а други нек верују у шта год хоће“.

One thought on “Са вером у лудост и Хармсу!

  1. Одличан пресек веома разумног безумља које запљускује са свих страна. Хвала Солфеђомене. А кад смо код солфеђа, има она сцена из Формановог Амадеуса, када музички богаљ, Император, треба да оцени Моцартову композицију, коју је овај посветио њему, па, под мрким погледима Моцарту ненаклоњених дворских композитора, изговара:

    „Мислим да има сувише нота!“
    А њему ће Волфи: „Којих тачно, сире?“

    То је један од оних одговора из математике у којој је 1+1=1.
    Здравствујте!

    Свиђа ми се

Оставите одговор на Александар Стојанов / Aleksandar Stojanov Одустани од одговора

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се /  Промени )

Google photo

Коментаришет користећи свој Google налог. Одјавите се /  Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се /  Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се /  Промени )

Повезивање са %s

%d bloggers like this: