Чини ми се да сам, уопште, ћутљив. Не знам је ли то добро, или лоше. Сигурно је да је нека мешавина та два. Није ни важно. Тако је како је. Ком се свиди, добро је, а ком се не свиди, добро је. Мени се, углавном, свиђа. Сем када људи са којим седим, међусобно разговарају жустро и добру количину фртаља сата, а да ме ни не погледају. Кад год могу, изађем из такве ситуације. Без драме, али са горчином. Горчина овде, Стојановића онде, и како да се човек не огорчи?
Једном ми је једна пријатељица поверила да је боравила у Лази заједно са женом једног познатог глумца. Обе су покушале да се лише живота. Сад, да ли су друговале не знам, али су сигурно заједно пиле, свака своју дозу. А ја сам купио једном свеће од бивше жене Бориса Тадића, па шта? Јесам ли због тога порастао? Нисам. Јесам ли се унизио што сам то поменуо? Јесам. Не среће се жена јавне личности сваког дана. Свако хоће свој део славе и хвале, па се гребе. Ето једног лица гордости.
Свакако, тада сам размишљао најпре да је чудо да су уопште живе, и једна и друга. Да су на истом месту, и у исто време, ни то није случајно. Мало сам се питао зашто ли су хтеле да се униште, сасвим, и тело и душу, али само мало, јер нит сам хтео да испитујем моју пријатељицу о њеним разлозима, нити бих могао разумети и да ми их каже. Истина је да нисам хтео ни да све бацим на њен самоубилачки карактер, јер то је лако и не води разумевању живота и смрти, који су свакако већ довољно херметички затворени за смисаону анализу.
Морам, ипак, да признам да сам се више задржао код маштања о разлозима глумчеве жене да се похара. Зато што, зато што… Па, опет је та слава, као, гарант високог профила неког човека, или човечице. Последично, то заслужује већу пажњу, него, рецимо, висибаба, или боја ципела жене које не гледате у скочни зглоб. А још када неко из те касте посегне за драстичним, ствар додатно добија на значењу и још више захтева пажњу. Тако ја нешто маштам, због тога ми, дакле, више стимулише мозак нека апстрактна полуселебрити, него моја ши-френд, од крви и меса. Мада, све ми је јасно. Проблеме других никад нећеш решити, али проблем селебритија можеш увек да решиш даљинцем, а пријатељичин проблем те плаши, и буде ту дуго, док се не разреши, овако, или онако.
То вам је као кад је неко детенце срећније да га матер изгрди, него да га игнорише, док гребе предње стакло телефона, који тешко стаје у било који џеп, а светли, мрда, пева, џеп, а не телефон, дете, а не мајка. Зато ја и устајем са заседања на коме ме игноришу. Човек има преча посла него да га игноришу. Да, на пример, направи скандал устајући са заседања на које га игноришу. И не зато што га он прави док се мирно удаљава, него што се ови увреде, па наставе да га оговарају, чудећи се тој ћутљивости. И тако у круг.
А некад и волим да ме игноришу. Нарочито кад неко хоће да се са мном свади, и у гркљан ме гледа. Уместо да кажем, шта је било? има неки проблем? или да кажем – искулирај, брате – ја кажем, погледом додуше – игнориши порив да ме закољеш, иди код тате и питај га што ниси хтео да се самном играш кад сам имао/ла две годинице? И онда ме они игноришу, јер ми лажно прочитају у учима – брате, овај се усро. А како бих доказао да то није тако, погледам их у гркљан, па се они нађу у небраном грожђу.
А, каква је то невоља бити у небраном грожђу, то стварно не бих знао да објасним са етимолошке тачке зренија. Али, сад, кад се проблем већ јавио, дозволите да и о томе мало промаштам. Кад се гројзе не обере, оно презри, ферментише, буђа, дозива пијане и бахате стршљенове. А једне летње вечери смо, код Сташе на планини, папучом, углавном форхендом, згњечили тринаест. Није било никаквог воћа, нити захара, него су се гнездили под кровом, поврх терасе, па ноћу силазили да се огреју око сијалице. Е, сад, упореди судбу оних који су у небраном грожђу и оних који кретоше на светло. И сад, кад размислим, небрано грожђе је много опасније место ноћу, него дању.
Страшно је шта смо урадили те ноћи, из страха. А кад смо код ноћи, и код страха, има и ова.
Бојим се кучића. Не знам зашто. Нисам у детињству имао никакву трауму, ујед, или нешто слично. Тек, тако је то, као што је ствар и са мојом ћутљивошћу. И – у двајспровој сам решио да томе морам да станем у крај. Једне посебне вечери, у власти неке психогеније, кренуо сам у шуму, на зајечарско брдо – Краљевицу. Зашто је Краљевица, а не Краљево, или Књажевац, Кметиште, Јасикова, Подмочани или Прдејци, то не знам, као ни оно о гројзју. Али, увек могу да замислим, поткрепљен чињеничним стањем на терену. Најме, на Краљевици је споменик романтичног назива – Вешала. Ту je, са још пар другова, биo смакнут Миленко Брковић – Црни. Миленкa су опколили на ж. станици, остали како су пали – не сећам се, или никад нисам ни знао. Како било, мрцварили су их, чупали им нокте, смудили им длаке – страшно… Нису издали, па су их повешали, полумртве. Били су они мртви ондак кад су пали руку Швабовима. А можда су били и Бугари. И они су били радешни у том смислу. А сем Вешала, на Краљевици је и неки стари војни објекат, Тврђава. А у Тврђави – казамат. Тако пише, уклесано у циглу неких давних дана, изнад улаза једне ћелије. Е, сад, да л’ је некад краљ ту боравио, преноћио, био на положају, туко Блгаре, па је у част тога уприличен и топоним, то не знам. Али знам да је на главном зајечарском Тргу споменик српским војницима из великог рата, а једном је бајонет управљен на исток, али не на Исток, него Блгару за опомену, иако су они наша православна браћа, а Шваабо је имао голдмарку, па онда и ону од папира, кад је стисло, па је тиме лако поништио православни свез.
А нека Швабови кажу о Пућину шта оће, али он је своју стару учитељицу држао за обе руке док су су разговарали, љубио је у чело, и пољубио руку на растанку, и све то у Кремљу, пред камерама. А где је Бајденова учитељица? А где су све Учитељице, које су вам децу одгледале као најрођеније, научиле их да читају и пишу, еј! да пишу?! А када неко научи да пише, има велику шансу да научи да размишља. Е, једна од тих Учитељица је у Скопљу, у Московској улици. Има једна у Зајечару, тамо код школе Љубице Радосављевић, а има и једна у Бољевцу, та путује често у Мајами. И да вам кажем, ја ретко лажем. Стварно често путује за Мајами. Шта је то чудно? Шта, као из Београда је нормално да се лети у Чикаго, а из Вражогрнца је чудно да се лети за Париз?
Па, није, има Аца Чича, генијалац ужагреног погледа и осмеха док решава интегралне једначине на табли. Он је, брате, лепо завршио теоријску физику, имао сиви металик Стратокастер, био Рамбов комшија, па је комшу шио у гитарским дуелима; каже – Рамбо нема појма – са ужагреним очима и осмехом, док се провода с комшом радо сећа. Аца Чича је на плати у, лупам, Универзитетској експерименталној лабораторији Сорбоне и често носи браду, и поред надимка не носи ленонке, као Пуковник и Ђенерал истовремено. Мислим, Ова двојица су исти човек, у различито време окупације, али исти човек.
А ко се с ким туко код Кладова са Швабама, сада ми уопште није више јасно. Историју не читам, нешто сам чуо да су били партизани (припадници једне партије се зову партизани, а не зато што нису четници), а четници су дочекали Црвену армију кад је на Дунаво стигла у Тимочане, јер никог другог није било да организује бољи дочек. Како му драго, битно да је, на крају крајева, Швабо поражен.
А треба и данас четовати, јер су орде опе’ овде, мада изгледају као хигијенски напредне, а не турске, чак и током јагме. Обично носе научаре од многих студија књиге враџбина и воле да се сликају, иако се не сликају сваки дан. То само неки прецедници који озбиљно схватају своју привилеговану позицију, али не и одговорност, па флертују, уместо да воле свој народ, и не само свој. Ту, очигледно, не стављамо Пућина (јер ако је Распућин, онда је и Пућин), јер трипут споменути Пућин, учитељици љуби чело, док је држи за обе руке, рукољубећ на растанку15.
И, опет, где је Бајденова учитељица? Вучићеву библиотекарку смо видели. А то није мало. Сад, сви знамо све, или мислимо да знамо, али се понашамо као да све знамо, а нико нема, али стварно се то тако зове – мyyдо – да се преда Богу на Вољу, него сви нешто сурфујеме, а проблем ће се – већ некако – решити, само од себеси. Рат није барутни, него је, али стварно се то тако зове – духовни. Јер дух долази од даха којим нас је Отац пробудио из непостојања. Ако престанеме да дишемо у ритму спором, праотачком, а убрзан рад срца је знак стимулације храном и пићем, али и мислима, онда брзи дах изазива брзу оксидацију, старење, смрт без смираја. А спори дах дише заједно са Очевим дахом, и душа јесте. То је врло изоколна дефиниција оних муудију, али је истина између Неба и Земље, сво оно плаветнило на хоризонту.
Имам само једно питање. Зашто сви живе као да ће Бил Гејц да нам буде тата?
А имам и одговор, хехе, мени моја жена каже да само мислим да сам паметан. А ја се мислим, па, човек кад мисли, онда је паметан. А ако се ради о томе ко је најпаметнији? Е, онда је то сасвим други пар чарапа.
Дакле, сваки народ је оличен у своме Вођи, било да је то први министар, председник, прецедник, или пак, Хандке. Аристотелес је, кажу, у своје време писао о филозофу као идеалном државнику, али од много размишљања многи је филозоф себи одсекао главу, или неко друго олово у њу сипао, кроз уво, дакако, као Ван Хох („х” као хуља, хљеб, хладноћа, хоклица, хеклица, циа, миа, бија, хрен, хало, хик, халтер, Хаваји, Хиландар, Хитлер). Тако и ови наши филизофи, који сви нешто мисле, а нико ништа не ради, иду истом концу, о којем висе њине главе, јер и душе. Јер кад умре душа, е – онда си мртав.
А до тада, помињимо стихове Бима Џарке:
Да ли ћу
Наћи у
Том гра-
ду
ЈојДевојку младу Девојку младу
Која
ће мене
моћи да Воли
Да ме Воли
Девојка Та и да
Њусамо њу волим Ја
РамПарам
Парам
Парампа!
Лако је уништити ритам,
Ајга ти створи!
Народ се полако навикава на идеју да је вакцинација обавезна. Опет у стилу духовног рата, неће тебе држава да јури да се вакцинишеш. Мислим, мало хоће, али пристојно, као – ми, заиста, то радимо само да сачувамо живот ваше бабе. А главна војска су страхољупци.
А ако хоћете да се са страхом суочите, идите на зајечарску Краљевицу, нађите Павиљон, тако се зове пропланак у шуми, изнад њега, пењући се на брдо, има разрушена кафана, ту смо пили густе сокове док је Доланц био на позицији. Сада је то територија чопора паса луталица, и место сатанистичких обреда, то јес, сада, пре двајшес, кад сам имао двајсједну годину и кад сам кренуо у сусрет страху од кучића. А замисли тек стра’ од подивљалих паса луталица што морају месо да једу сваки дан, али, додуше, само једном дневно, благо њима. И ја сам отишао сам у оно место, у добоку ноћ, затворили смо Мидиан око 3-4, те, или сличне вечери је Марио ухапсио неког типа што је хтео да провали у кафану, јер му се није допало што смо затворили. Кренуо је да разваљује врата, Марио га обрадио и предао га полицији, одвео у станицу, на ноге. Тад сам први пут видео да се људи и овако могу да хапсе, у цивилу, и без икаквог другог критеријума, сем дубоке моралне потке и неколико удараца боксером, јер се онај није сам и одма предао, мада је признао после боксерске катарзе да га је на то инспирисала џибра, али је тада већ носио кутњаке у малом џепу фармерки, оном за ситну валуту.
Сад, извини што одуговлачим, него ми сећања навиру, па нећу да их одбијем, и то је постала луксузна роба. Јер, сећања су својство духа, а не артерије, иако ће многи инсистирати на нераздвојној и вечитој комплементарности ове две стварности. Ко се сећа, тај постоји. Ко се сећа прошлости, тај се сећа и будућности, па пред њом не стрепи. Ето шта све једно сећање треба да прође на путу кроз меморијску администрацију, па зато одбијам да одагнам тај труд и луксуз, јер све је то арматура грађевине која јесам.
Зато је Шабан питао Малог Пужа да му кућу прода, јер је зима напољу да се буде даноћ, а кад га је Пуж питао да метне кеш на сунце, овај је реко да је коцкао и частио кафану.
– Што, црни ти? (Мислим, тако се то каже, нема расистичку конотацију, ни у намери, а мани написмено, иако неки упорно покушавају да докажу супротно), дакле пита га – Што црни ти?
– Па, као, примио сам Спутњика.
– О, па добро је, то је вакцина старог типа, оно, Лакосте мајца с крагном, зелена, а не гитаребузуки, фајзери, шмајсери, турбомсери.
– Па да, рокно сам се, морам због посла, мора концерте да певам. Ево и Кубанци неки оће да снимимо дискос.
– Па добро, каже Пуж, кад се вратиш с концерта, па ће причамо. А дискос ће частиш, то обавèзно!
И оде Шабан да ради, и сними и цеде и неке спотове за теве, сећам га се с неким златним елементима на лицу и белим шеширом, ко фол, кубански. А црн, а сија од Живота, голубица његова била, бијела, бела. А са бабом је живео у некој скромној кућици, каже, одатле долазе његове песме иако воли и вози белу мечку, ону коју игра главну улогу у кратком аматерском документарцу о Титанику 200D. Оно што ми је, ипак, недостајало, као споредни заплет у том филму било је оно када је Шабан био у болници због срца и шербета, а неки је мангуп улетео у њиову кућу и звекнуо бабину торбицу са последњих седамско евра, док се ова спремала д’иде код Шабана. Сигурно је имо дојаву. Или је торбица лежала у ходнику, на ципеларнику, или, онако спуштена на степенице у избу, поред мобилног. О томе, на пример, у филму нема ни речи.
И, каже му Пуж – Како иду дискоси?
– Ја, бре, живу музику волим! Па, је ти знаш кад ја уђем у студио, ја уведем и публику. Добро њима, добро мени. А дискосе слушају ови млади. Зачепљују уши слушалицама, затварају очи екранима и тамним наочарима, и само се плаше. Немају они ту намеру, они само мисле да то тако треба. Шта, виде свет око себе, и виде како се ради, па понављају, мисли, логично. Деца су то. Ма, и ми одрасли то радимо, мани они. Сад, кад би неко имао да им у очи успе светлости, а у уши музике, може Дарквуд Даб, могу Брејкерси, а по укусу и озбиљније, група Проба, или Душко Гојковић, а има и овај нови диск Шабана Бајрамовића са неким Кубанцима, кажу да је одличан и не кошта 9,99 €вра, него 10. А и опљачкали нас, па да се Милица не секира. Баба. Тако се зове.
– И, сад, чекај, збуни се Пуж, значи ништа од куће, неће купујеш? А, свеједно, ја ти никад не би продо кућу за 700 €вра. Нема љутиш, ни ти не би твоју мечку продо за толко. А кол’ко вреди сад, уопште? Пошто, чујем, не пали нешто, грејач ти не ради, слабо, а?
– Ма, Мали Пужу, мој Мерцедез је ко твоја кућа, и увек за два самтима дужи. Може се мењамо, ако оћеш. Кеш неам.
– Па, Шабане Бајрамовићу, да знаш да сам већ неко време размишљао о путовању. Жена ми не треба, шта ће ми, ја сам хермафродит. И, брате, уседео сам се током короне. Шта мислиш, докле ће кењају вако?
– Мали! Шта то мене брига, ја сам у Прошлост, мене носе ко мерцедез беле голубице, као Тесла што је имо, ја имам три, а ти кад се сетиш како је било, ће се видимо тамо. Ја сад идем.
И мени помогне та прича да некако дођем до Павиљона кроз ону помрчину. Кад су они почели да лају, усро сам се, тресо сам се и сетио да немам ништа за одбрану, пошо сам сруке. А мрак, ни звизда, ни месец, ни облак да рефлектује градску расвету, мрак бре! Напипао сам неки кремен и неку мотку, и реко, идем, бре! И седео сам на тој клупи једно 15 минута, уствари, прво сам био са дигнутом мотком неко време, а кремен тежак па сам га спустио на клупу. А онда, пошто нико није нападао, онда сам, као, сео, и док сам седео, пуштао филмове њиховог напада, колико ће их бити, колико ће бити бесни, којом комбинацијом ката бих могао да вежем најкраћи покрет који ће их скоро истовремено покосити, све то, и то брзо, ваљда, два филма у откуцају срца, отприлике сам толико филмова видео (одличан је Рај Кончаловског, гледо сам га прексиноћ).
А онда су пси престали да лају, па сам слушао цврчке и помислио како мора да су и пси престали да се плаше, па сад свак може својој кући, и ја, и пси бескућници, и црвчци, који ноћу свирају, а дању спавају, док мрави црнче.
Цмик, цмак, векио Знапорац…1
1 Град жена, Федерико Фелини, 1980. – забрањен за млађе од 14 година.
15 Музику за видео доказ писао је Артемјев. То би за теоретичаре завере што стално мисле да их неко лаже, и то масовно, требало да је довољно. Имају очи да виде, имају уши да чују музику.
Корона-циркус 