Испред хоризонта

Зове ме буразер да идем са њим у Сирмијум.
Неколико дана пре текме са Португалијом.
А текма и пут у истом дану.
Пут ујутру, утакмица увече.

Испашће, сад се мислим, дан касније –

ПОСЛЕ ВРХУНСКЕ ПАРТИЈЕ И ФАНТАСТИЧНОГ ПРЕОКРЕТА СРПСКОГ НАЦИОНАЛНОГ ТИМА – И НЕК ИДЕ РОНАЛДО И ЊЕГОВ СЕБИЧЛУК У ТРИ ПИЧ.. МАТЕРИ.. – И СА ЊИМ СВИ МОЈИ ЗЕМЉАЦИ ШТО ПИШУ ПО ТВИТЕРИМА  И СЛИЧНИМ СРАЊ…  ДА СМО ПОКРАЛИ ПОРТУГАЛИЈУ – ЗАТО ШТО ПОСТОЈИ СУДИЈА ПА АКО НИЈЕ ВИДЕО НИЈЕ МИ ЖАО – ЈЕР ПОРТУГАЛИЈА У ФИФИ СТОЈИ БОЉЕ НЕГО МИ – И КАД БУДЕ АКО БУДЕ СТАНИ ПАНИ ЉУБИЋЕ ИХ У ПРКНО – А НАС ЋЕ ОПЕТ ДА ПОДСЕЋАЈУ ДА СМО ЧЕТНИЦИ, РАСИСТИ И СРЕБРЕНИЧАРИ – 

испашће, дакле – да ћемо скоро цео тај дан брат и ја провести са неким људима – од којих су неки и наш отац и старији брат.

Када смо кренули, раном зором – пред нама је био аутопут кратак, а са нама неки ортак мог брата, млађи су обојица од мене, али нису клинци, 30+, 35+…

Пили смо кафу у колима, у шест ујутру, а и пар пљуга сагорели. Дан је већ био сунчан, али сунчан са зубићима, па сам понео јакну – не било ми заповеђено.

Тамо, у Сирмијуму, док је брат радио, ја сам ишао градом.

Видео сам жену која прича да ће ћерка и зет да живе код ње. То је било на пијаци. После пола сата, видео сам је у граду.

Био сам у центру, поред фонтане, велике, која личи на цвет, а латице на огромне цветне језике, али све то је од камена. После су ми рекли да је из времена Марије Терезије, па сад шта га знаш…

Био сам у цркви, упалио свеће – упалио сам и покојном Николићу. Да ли сам изгледао као странац (Јермен или Јевреј) да ли као дошљак (у Сирмијуму има пуно Срба из Босне, Личана, а и пет одсто Хрвата) да ли – или не – тек – једна жена у храму толико ме је љубазно понудила житом и хлебом које су донели после Литургије, да сам, иако сит – узео.

Ословила ме је:
„Изволите господине, послужите се, изволите …”

Био сам у тренерци, и у старијој јакни. Можда је то ,,господине“ било због става. А можда и због наочара. Због чега год да је било, можда и због доброте – било је.

А ја сам се  још једном се уверио да је љубазност добра колико и оно што се нуди, а понекад и још боља.

Испре храма дао сам 5 динара Циганки старој, покрупној. Она се толико захваљивала да ми дође да одем поново и дам јој још пет, или и више. Нисам то скоро доживео. И мало смо попричали, с тим што ме она није ословљавала ни као господина, ни као друга, него некако као неког рођака. Била је, да скратим – срдачна, и захвална.

А људи воле и изволте и хвала. 

После сам гледао библиотеку која носи презиме Возаревић; био је издавач из давних времена. А његов потомак, вероватно, Лазар – чувени је сликар двадесетог века, преминуо са 42 године, због боја. 

Сунце се подигло, вратио сам се до брата. Тамо је био један бивши боксер, Ђорђе – драг и умиљат човек, са неком не баш најрадоснијом љубавном причом иза себе а ни испред себе, због алкохола.

Били су и клинци – један по имену Милан – искрен и симпатичан, од 17 година. Био је ту и Милутин – такође млад, који ме је питао да ли ћу ја о свима њима нешто да пишем – рекао му је мој брат да ја то све нешто тако се бавим тим књигама и писањем.

Па да. Сви воле да буду у некој причи.

И помислио сам, у том тренутку 
„Хоћу рођени, написаћу. Само то неће бити довољно. Али написаћу.”

Био је ту после и неки свештеник, и један инспектор је дошао, и његов кум, и ратни ветеран Миле – и још људи.

Били су ту и сјајни, духовити и оригинални домаћини, Биља и Миленко, у браку 40 година.

И иако сам данима љут и нервозан, било је то добро путовање, и ја сам зарадио дневницу.

* * *

После смо се вратили у Престоницу. Мало смо одспавали, па са дечурлијом отишли у Кошутњак.

Био сам преуморан, али договор је договор.А договорили смо се да са бабом (у смислу Бабо као Фикрет Абдић, у овом случају наш отац, па га тако зовемо) и старијим братом од тетке који нам је као рођени гледамо текму.

А где је текма и пиво договор се још лакше одржи.

Тек, после првог полувремена – дошло је и друго. Код 2 2 питам буразера (млађег, старији навија за Звезду) да ли би дао да нас добију Цигани у дербију а да вечерас победимо.

Одговара, после паузе, да би дао.

„И ја би, кажем.” 

Кум после утакмице шаље смс.

„Смрад. Говно. Пизда. Морални губитник.”

То све наравно за Роналда – саможивог, улицканог пицана који мисли да је он тим.

Није. Тим је нешто друго.

Ми смо синоћ били тим.