Испред хоризонта

Зове ме буразер да идем са њим у Сирмијум.
Неколико дана пре текме са Португалијом.
А текма и пут у истом дану.
Пут ујутру, утакмица увече.

Испашће, сад се мислим, дан касније –

ПОСЛЕ ВРХУНСКЕ ПАРТИЈЕ И ФАНТАСТИЧНОГ ПРЕОКРЕТА СРПСКОГ НАЦИОНАЛНОГ ТИМА – И НЕК ИДЕ РОНАЛДО И ЊЕГОВ СЕБИЧЛУК У ТРИ ПИЧ.. МАТЕРИ.. – И СА ЊИМ СВИ МОЈИ ЗЕМЉАЦИ ШТО ПИШУ ПО ТВИТЕРИМА  И СЛИЧНИМ СРАЊ…  ДА СМО ПОКРАЛИ ПОРТУГАЛИЈУ – ЗАТО ШТО ПОСТОЈИ СУДИЈА ПА АКО НИЈЕ ВИДЕО НИЈЕ МИ ЖАО – ЈЕР ПОРТУГАЛИЈА У ФИФИ СТОЈИ БОЉЕ НЕГО МИ – И КАД БУДЕ АКО БУДЕ СТАНИ ПАНИ ЉУБИЋЕ ИХ У ПРКНО – А НАС ЋЕ ОПЕТ ДА ПОДСЕЋАЈУ ДА СМО ЧЕТНИЦИ, РАСИСТИ И СРЕБРЕНИЧАРИ – 

испашће, дакле – да ћемо скоро цео тај дан брат и ја провести са неким људима – од којих су неки и наш отац и старији брат.

Када смо кренули, раном зором – пред нама је био аутопут кратак, а са нама неки ортак мог брата, млађи су обојица од мене, али нису клинци, 30+, 35+…

Пили смо кафу у колима, у шест ујутру, а и пар пљуга сагорели. Дан је већ био сунчан, али сунчан са зубићима, па сам понео јакну – не било ми заповеђено.

Тамо, у Сирмијуму, док је брат радио, ја сам ишао градом.

Видео сам жену која прича да ће ћерка и зет да живе код ње. То је било на пијаци. После пола сата, видео сам је у граду.

Био сам у центру, поред фонтане, велике, која личи на цвет, а латице на огромне цветне језике, али све то је од камена. После су ми рекли да је из времена Марије Терезије, па сад шта га знаш…

Био сам у цркви, упалио свеће – упалио сам и покојном Николићу. Да ли сам изгледао као странац (Јермен или Јевреј) да ли као дошљак (у Сирмијуму има пуно Срба из Босне, Личана, а и пет одсто Хрвата) да ли – или не – тек – једна жена у храму толико ме је љубазно понудила житом и хлебом које су донели после Литургије, да сам, иако сит – узео.

Ословила ме је:
„Изволите господине, послужите се, изволите …”

Био сам у тренерци, и у старијој јакни. Можда је то ,,господине“ било због става. А можда и због наочара. Због чега год да је било, можда и због доброте – било је.

А ја сам се  још једном се уверио да је љубазност добра колико и оно што се нуди, а понекад и још боља.

Испре храма дао сам 5 динара Циганки старој, покрупној. Она се толико захваљивала да ми дође да одем поново и дам јој још пет, или и више. Нисам то скоро доживео. И мало смо попричали, с тим што ме она није ословљавала ни као господина, ни као друга, него некако као неког рођака. Била је, да скратим – срдачна, и захвална.

А људи воле и изволте и хвала. 

После сам гледао библиотеку која носи презиме Возаревић; био је издавач из давних времена. А његов потомак, вероватно, Лазар – чувени је сликар двадесетог века, преминуо са 42 године, због боја. 

Сунце се подигло, вратио сам се до брата. Тамо је био један бивши боксер, Ђорђе – драг и умиљат човек, са неком не баш најрадоснијом љубавном причом иза себе а ни испред себе, због алкохола.

Били су и клинци – један по имену Милан – искрен и симпатичан, од 17 година. Био је ту и Милутин – такође млад, који ме је питао да ли ћу ја о свима њима нешто да пишем – рекао му је мој брат да ја то све нешто тако се бавим тим књигама и писањем.

Па да. Сви воле да буду у некој причи.

И помислио сам, у том тренутку 
„Хоћу рођени, написаћу. Само то неће бити довољно. Али написаћу.”

Био је ту после и неки свештеник, и један инспектор је дошао, и његов кум, и ратни ветеран Миле – и још људи.

Били су ту и сјајни, духовити и оригинални домаћини, Биља и Миленко, у браку 40 година.

И иако сам данима љут и нервозан, било је то добро путовање, и ја сам зарадио дневницу.

* * *

После смо се вратили у Престоницу. Мало смо одспавали, па са дечурлијом отишли у Кошутњак.

Био сам преуморан, али договор је договор.А договорили смо се да са бабом (у смислу Бабо као Фикрет Абдић, у овом случају наш отац, па га тако зовемо) и старијим братом од тетке који нам је као рођени гледамо текму.

А где је текма и пиво договор се још лакше одржи.

Тек, после првог полувремена – дошло је и друго. Код 2 2 питам буразера (млађег, старији навија за Звезду) да ли би дао да нас добију Цигани у дербију а да вечерас победимо.

Одговара, после паузе, да би дао.

„И ја би, кажем.” 

Кум после утакмице шаље смс.

„Смрад. Говно. Пизда. Морални губитник.”

То све наравно за Роналда – саможивог, улицканог пицана који мисли да је он тим.

Није. Тим је нешто друго.

Ми смо синоћ били тим.

Оставите одговор

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се /  Промени )

Google photo

Коментаришет користећи свој Google налог. Одјавите се /  Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се /  Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се /  Промени )

Повезивање са %s

%d bloggers like this: