По Предању, Бог је код стварања света сваког дана надилазио себе, идући редом, по важности. Заправо, Предање не каже ово о надилажењу. То ја тако мислим док, на бикчићу, у прасконоћје, 22:02, педалам, умећући се међу камионе и, у исто време, бежећи од, на разне начине моторизованих, те махнитих фабричких радника, који сви бежимо од свако своје фабрике, у сусрет личном Постању.
Бог је најпре осветлио мрклину, онда изговорио небо, рекао копно, огласио биљке, казао сунце и месец, благословио животиње морске и ваздушне, стоку и звериње и, у истом дану, по подобију својем – човека и човечицу. Надилазио је себе Он, мислим се ја, тако да је сваким даном свака креација водила још савршенијој, доводећи до Божествене Микрофоније.
За оне са јефтинијим улазницама, микрофонија је ефекат звучне повратне спреге, који се јавља када звук који улази у микрофон, појачава се и излази кроз звучник као гласнији звук, поново и поново пролази кроз микрофонско појачање и у сваком наредном улазу/излазу бива све јачи и са све вишом френквенцијом, за врло кратко време достигавши врхунце у оба смисла. То се дешава када се микрофон и звучник поставе преблизу један другоме. Код слушалаца таков феномен може да резултира глувилом, при дужој изложености – лудилом – и, чак, уз помоћ опреме војног квалитета и намере, може камен да здроби.
Таква справа би, на пример, могла бити онај Модул за очуђење, коју жедни Фремени на Аракису користе као оружје у одбрани од чиревима нападнутих Харконена. На оном Аракису, у чијим беспрегледним пешчарама живе левијатан-црви, који се хране спајс-меланжом, рудом од које се путује без покретања. А црви се, преко тога, и те како покрећу, роњајући кроз песковље, те путују свакојако. И вриште! (Има све на википедији.)
Онда је Бог, седмог дана, и уморан од свог последњег створења, отпочинуо. Ако је то све тако како сам умислио, онда је, последично, вриштећа фреквенција такове Божествене Микрофоније – жена.
„Ко ради, тај и греши”, мислим се и у пуној брзини свушнем поред црног човека на црном бициклу, који се ниоткуда појавио и ниоткуда ми се обратио, али је ветар пронео само – „…оЛОња?..” Већ јездим њивама ничије земље између обронака цивилизације и земаљске луке у којој аргатујем, и одједаред ми онај црни упитник пали лампицу. Можда човек хоће да зна где је најближа клоња? А можда где је Болоња? „А можда хоће хашиш-брашно да ти прода?” – поверљиво ми шапуће на лево увце онај из девете партије. Под утиском Микрофоније, и одбацујући леву мисао, палим друштвене мреже, палим, брате, народњаци су закон, и палим дискове кочница, те се хитро враћам на место потенцијалног злочина. Човек је још увек невидљив, а његов црни сјај појачан изненадним мојим и поновним појавом. Видим да и њему онај на лево увце спомиње металну штанглу, коју ћу да извучем из белог рукава да бих му опипао црна леђа. Али, чини ми се, ни он се не да. А и нема много избора – изгубио се.
Први дан на послу, дошао је док је било дањег светла и изоколним путем, али сада нема ни маховине, ни звезде северњаче, ни стољетњег храста, ни Сава Центра, ни Београђанке, ни врхова Килиманџара на крају хоризонта, а ни предњег, ни задњег светла. Али има добар бицикл, трогодац, па је, у овој епизоди, Алаху акбар, преживео борбу с камионима. Идентификујем се, већ смо браћа. Мада, док показујем и осветљавам пут возећи испред мог новог брата и шибам преко исте оне њиве недођије, опет чујем шапат. Онај покушава да мени сад прода причу о металној штанглици, новчанику и телефону који ми вире из задњег џепа панталона, и о широком пространству, које би брзо упило ратне покличе међурасног кркљанца.
Па се прво најежим, и нагазим педаљу живље, па опет потпаднем под Микрофонију, успорим и упустим се у разговор: о Габону, о политици, о породици, о бицикловима, о Францезима, о Бритима, о нафти, о томе да можемо да пређемо на енглески, јер чујем да га талијански мучи, о краљевима, о седмогодишњим мандатима доживотних председника, о Србији, за коју је нешто чуо и не зна где је, о Југославији, зна где је, о НАТО бомбама, о пактовима, о дестилованој води којом се гаси ватрена вода, о вабрикама које нас вабе, о ХаТеЗе опреми, о томе ко нас чека код куће и са колико жара. Само о корони – ни речи!
Је бој ојпа сма терико ју из мисли…
И, док дланем о длан, прође тринаест кила метара, не зауставише нас две патроле полиције и једна карабињерска, зближисмо се к’о црнац и белац у невољи, коју смо лако решили богатим животним искуством, храброшћу и духовитошћу оног белца, те Мохаммад оде даље, ка некој својој периферији, док ја узлећем и кроз густи мрак пустог парка хитам дечјим загрљајима, причици пред спаванац и целоноћном раду на малом документарцу о обнови малог манастира – жилавог као кострика – малог Острога у малој Црној Гори.
Малој, а великој.
Корона-циркус 