Пре неколико сати пошао сам у набавку, нервозан; љут на друге, љут на себе.
Иако сам већи део дана провео на ногама, радујући се пролећу, које доноси светлост, било ми је мало.
Има у оној Лазаревићевој причи, када отац што води сина први пут на јутрење, много пре јутрења, а после партије карaта, гласно постави питање на које не очекује одговор, својој жени. После њеног забринутог, а добронамерног питања у вези са пореклом новостечене имовине. Овако је нешто пита:
„Јеси ли ти гладна, или ти је чега мало?”
Контекст на страну, није то ни лоше питање.
Али и поред тога, и поред јутрења, и поред припреме за пут у Сирмијум и упркос добром резултату против Ирске који ће заварати пред епску борбу са Португалијом, (али ипак, ипак – не би се играло да се победник зна унапред) мени је мало.
Мислим да нисам момак из проклете куће.
Него има нешто друго.
И, да бисте схватили ово како треба, није ми до неке велике зајебанције, пива, ефедрина или то.
Мислим, попио бих пар пива.
Али није то.
Хтео бих да завршим нешто што сам почео. И не само то. Хтео бих да почнем нешто ново. И не само то.
Хтео бих све то неком да испричам.
***
Али ко ће да слуша – имају људи своје проблеме са картама, женама, децом, алкохолом, слабом продајом, одсуством посла, превеликим присуством посла…
Имају, наравно, и проблеме које не примећују. Али ту смо ми, неки други, да их приметимо.
А ја сам љут. Иако ми и иде и не иде, сад ми не иде.
Јебеш га.
***
Пре неколико сати кренуо сам у набавку. Чим сам изашао из куће, уронио сам у мисли – нешто у радне мисли, а нешто у разговоре са људима који нису ту.
У тим разговорима замишљао сам тројицу. И сва тројица су на подручију бивше Римске империје. Један је у Грчкој, други у Шпанији, трећи у Италији.
Замишљао сам и друго. Где су они који су живели на разним адресама у мом крају, а ту их одавно нема, из разних разлога.
Замишљао сам и куће које више не постоје, и како би изгледали људи у мимоходу, а да су без маске.
Идући уз Пашманску, дошао сам до оног малог пролаза, уског, што у дужину иде петнаестак метара.
Он везује лепу Пашманску са ружним делом Пашманске, где је она фирма, за мене непријатна баш сваки пут кад је видим.
***
Идући благо узбрдо, том улицом, пролазиш поред старих и нових кућа. Скоро све су на месту, као и вртић. И ту су никле зграде, али пристојне. Улица има и дрворед. Рекло би се, Дедиње Лекиног Брда.
Када дођеш до краја, ту је тај пролаз.
Али чим изађеш из пролаза, са леве стране је ружна фирма, организација нека радна или то; стара – и ружна. А испред тебе Централни затвор, обложен бодљикавом жицом.
Наравно, и тамо људи живе.
У том пролазу увек се сетим покојног Николића. Туда смо једном или два пута прошли, у неко пролеће што је давно било.
А сетим се и да је неколико месеци одлежао у казамату што је сад испред мене, пар година пре тог пролећа.
Све то и није било толико давно, али сећање и временски одмаци су запањујуће обмањујуће категорије.
И помислио сам – када сам кренуо у ову шетњу ради набавке, још је био дан, а сад није.
Стао сам, само мало, па наставио да ходам.
Корона-циркус 