Све исто..

Прва недеља вода, последња вода, среда и петак вода, викенд може риба..
Све стандардно?
Све исто..

Мислим се, немогуће да је тако лагано..
Припремао сам се два пута за једну од најтежих трка на свету и све јесте било исто (или слично), осим извесности исхода..
Једнако сам осећао страх и поштовање..
Знаш да си прошао са много мање искуства и краћим континуитетом тренинга (јер се све десило 3 године пре) али опет мислим како ћу и да ли ћу проћи.. Молим Бога да све прође добро..
Тако је верујем и у свим другим стварима..

Почео пост?
Да..
Незгодно, десет недеља посна храна?
Храна је храна..
Презасићен можеш бити на води, а можеш да останеш гладан или макар недовољно сит – једући месо..

Припремни период: 10 недеља..
Циљ: васкрсење..
У начин припреме не улазим, свако има свог тренера тј духовника..
Причам само о осећају неизвесноти јер ако је све тако извесно, и сваке године исто – зашто уопште излагати себе томе?
Шта ту онда има неизвесно?

Ништа, уколико све ово посматрамо као нешто, што се не дешава нама – него неком тамо трећем Човеку, још је живео у далекој прошлости..

Што каже отац Гојко: ’’ако дође стани – пани, бојим се да ћу све издати’’..
Е одатле долази и та непредвидивост исхода и ако је датум циља већ одређен..

Заправо, све то – што ми посматрамо као некакав фолклор, се дешава нама.. Сад и овом тренутку..
Ваља извући крст до Великог петка и мирно сачекати да нас на исти закуцају.. На Велику суботу да се спустимо у ад..
И у Недељу..
Недеља је неизвесна, док се до ње не дође..
А како ћемо доћи, зависи од припремног периода и тога да ли ћемо све ово поставити у прво лице, право Лице..
јер што бисмо ми вежбали, ако ће неко други да трчи трку.. ..

е онда је тек све ново..
и неизвесно..
ослобођено и лепо..