Повратак

Аутомобил се двадесетак минута спуштао на Пале. У питању је, наравно, био Голф, једна од ретких заједничких, усаглашених тачака те неприродне државе, али не двојка, већ дојмљива шестица. Возач ће нам нешто касније изнајмити скије и панцерице и мени омогућити да и ту тачку скинем са листе. Човек је културан, енергичан, прича о свом вишедеценијском послу, као и да уз то готово исто толико дуго држи и канцеларију за правна питања. Видим ја да то није баш све тако, али не може се рећи да је утисак изостао. Прича нам и да на Палама има своје просторије јер му комфор и професионалност јесу на првом месту. С обзиром да у доласку на Јахорину нисам претерано пажљиво испратио пролазак кроз ово место, из свега овога стичем утисак своје лоше процене и да су Пале, у најмању руку, један прекодрински Чачак. Пролазећи кроз неку индустријску зону, стижемо до повеће, недовршене куће неке пријатне окер боје. Није у питању незавршена фасада. Ипак, чини се, све остало, јесте томе ближе. После проверих, Пале су на око двадесет хиљада становника. Полако допуњујем знање о Босни које је до сада више било књишко и приповедачко и то је, наравно, увек варљиво јер свако другачије чита. У одласку, ствари остављамо на истом месту, а господин Милош нам каже да ће неко од његових људи бити ту да обавимо формалности, јер је он у послу. Тако и би. Врата нам је отворила његова ћерка, за коју бих рекао да је морала да прекине наставу на мрежи, која јој ових дана мења учитељицу.
Увидех последњих година да Вишеград није баш сасвим град и да је касаба израз који не би требало да звучи погрдно, а ни да Пале нису само из песама крајишких, мада, и да није мало бити Чачанин. Ипак, утисак остаје да из Травника и околине мора само господа долазити.

При повратку у Београд, минибус је возио човек са презименом Кнез. Помислих како се јединствене шансе у историји и животу морају користити, како то јесу они главни испити, те да бих ја сина у том случају морао назвати Милош или макар Михаило. Како то бива са путовањима, перспектива се полако враћала у нормалу и нарочита шанса да се неке ствари уоче и запамте приводила се крају. Наредних дана јаше се на одјецима. Или краће, ако се нађе неко коме се накупило нечега у времену раздвојености. Стеге зване теме и бриге свакодневних размера теже да зауздају ту краткотрајну слободу сусрета и места којима се дарује већа пажња. Неки лицемери перу руке и праве се наивни згражавајући се како им неко пева испред носа и нема срама. Све ће они то да исправе, те кажу како нема смисла да их други саботирају. Спорт му исто добро дође у том варљивом прелазу на усмерене токове и дане. Некако је поново постало компликовано и предуго обути се и усагласити са неким. Ето, не знам ни колико је прошло, а већ бих се опет обрадовао седању у ауто и опет би ми то захтевало изливање из калупа. Људима се, ипак, радујем.

Видим да је ових дана Скривени живот помињао и Патријарх. Тај филм сам одгледао уз препоруку и касније читао и слушао речи и људе, у које се уздам, како деле сличне утиске. Важно је имати стубове и ослонце, нарочито када су добри.

Оставите одговор

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се /  Промени )

Google photo

Коментаришет користећи свој Google налог. Одјавите се /  Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се /  Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се /  Промени )

Повезивање са %s

%d bloggers like this: