Шта знамо, шта не, шта волимо, а шта никад нећемо…

„Далеко, или и није било толико далеко, једно двеста метара испред мене, семафор. Зелено је, али једна кола стоје на семафору. То је мени било чудно… успорим, и ставим триесосмицу, извадим је из ладице – ставим је поред себе, на седиште.

Идем трећом. Упали се црвено. И тад, кола крену. Та кола на семафору. На црвено. Ја стигнем до семафора, и видим, са десне стране, лежи човек.

Погледам лево, десно, иза – у ретровизор.

Нема никога.

Тај што лежи, што су га избацили из кола, избушен. Видим му леђа.

Тада сам одлучио да се вратим…”

* * * 

Читам журнал, докон. Не свиђа ми се Пикси. Онда размишљам – да ли је могуће да двадест година нисмо изгубили ни једну утакмицу на Европском првенству. Толико волим тај фудбал, као и бар милион и по мојих сународника, а због нечега двадесет година (20) нисмо били на европском првенству. И без обзира на корупцију и криминал и безнађе у фудбалском савезу – некако бисмо ваљада и отишли, макар полуслучајно – на светском смо, од краја Милошевићевих времена, били трипут, чини ми се. Најлепше је било, али је укратко трајало, у Јужноафричкој републици.

Али на Европско нам се не да. Можда има и неке симболике ту, а можда баш никакве…

* * * 

Мој комшија Зоки, чика Зоки, умире у стану изнад мог. Има 74 године, и оно нешто са плућима. Једва дише. Понекад ме замоли, пошто је ослабио, да му изнесем боцу са кисеоником из приземља до његове гајбе. Понекад ме пита да му скокнем до радње за неку ситницу.

Зоки је човек који је одлучио да се врати.

* * * 

Синоћ, око 23 часа, са ракијом у руци и цигаретом у другој, сиђем испред зграде. Тек што сам повукао други дим, а улио први цуг, чујем Зокијев глас, који долази са десне стране. Пита ме да ли сам то мало изашао на ракијицу. Кажем да јесам.

Зоки седи у колима. Често прича о аутомобилима, о мерцедесу. Можда је то сличан модел – у коме је седео када је одлучио да се врати.

Онда ме пита да ли имам једну цигарету. Кажем донећу. Нека , нека – каже он. Пита ме дал сам гледао утакмицу. Одговорим да јесам. Који је резултат био, занима га. Кажем 4 : 0 за Партизан. Он се мало збуни, па ће рећи да је мислио Рома Наполи.

Ја објасним, кратко, да гледам само Партизан и Србију. Он се мало насмеје па каже  а а а а а, ти си Партизановац…

Зоки заправо јако мало тога зна о мени. Има, сигурно, неку своју слику.

Пре 26 година вратио се из Јоханесбурга.

Не зна, и никад неће сазнати, током живота – да сам и ја тамо боравио неколико пута.

И да имамо једног заједничког познаника.

Ништа се не би променило, и да сазна.

А ја волим да слушам кад Зоки прича о Африци.


Оставите одговор

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се /  Промени )

Google photo

Коментаришет користећи свој Google налог. Одјавите се /  Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се /  Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се /  Промени )

Повезивање са %s

%d bloggers like this: