Умро је Далибор

Умро је Далибор..
’’О покојнику све најбоље’’,
за живота тек шта остане..
Остали смо затечени..
Заточени сопственим осећањима,
и у овом часу се хватамо за туђе речи..
Зар и сад?
Сад кад је Далибор отишао, ми га напуштамо..
Није у реду,
у ред га сврставати са другим покојницима..
Онима који коначно имају и потврду да нису живи..
Земљу бацам, ваља се..
Грешан сам, а ваљам се..
Недостајаће,
недостојно климамо главом..
Сахрана наших недостајања и сандук пун очекивања..
Изгубили смо…
Шта смо то па и имали..
Човече, какав Човек..

Једном ногом у вечности, па га живот није хватао у раскораку..
Прође и 40 дана..
Ми смо већ у другим бригама, па не бринемо шта нам је остављено..
Све чешће гледамо на сат, а све ређе налазимо времена..
Изгубили смо се..
Казаљка не показује 25. час, па указује само на оно што нисмо имали..
Уместо да се поклопимо и поклонимо ономе што ћемо задобити..
Тако и ја,
мучим се да заокружим овај текст,
уместо да се приближавам Далибору..
Срећа..
Нисмо предалеко, ма колико се удаљавали..
Нек нам је лака земља..
А теби, брате..
Небо се већ радује..