Јутро је

Тешко је приметити, лако оптеретити.

Морам написати песму
Не због себе, највише због себе
Па тад ће ми сигурно бити јасно о чему сам је писао
Ко је и низао стихове знајући шта они значе
Предуго чекам да изађе, не пишем је за руине и оне што долазе
Цепам је комад по комад, као дебелу секвоју
Ајде пусти је да изађе, да се бар на трен ил’ сат
У облак бели претворим што смирено над градом лебди
Да јутро ишчекујем, не дочекујем
Доста сам казаљку на поноћни враћао час
Од кад или до кад се мери, само да знам
Не желим, лажем, даље бих могао овако
Нисам веровао, све ту стане, на крају се виче конац
Ја бих да напишем, па шта буде
Нећу да ме около лажу и за онога после кажу
Да на своје чини штете, где ли гледа, био је дете
Хридине се водом роне, али пресушити не сме
Поток што не очекује, али нада се и верује
Видео сам све, па зажмурим на трен
Све гордости тад отупе
Пукне ђон, па се хода
Падне крв, па се згруша
Чак и образ мило бриди
Сва се жал у ред претвори
Оживи ме, заборавити нећу

Оставите одговор

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се /  Промени )

Google photo

Коментаришет користећи свој Google налог. Одјавите се /  Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се /  Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се /  Промени )

Повезивање са %s

<span>%d</span> bloggers like this: