Призренски Принц

Призрен, 10. новембар 2016.

Зима.

Прва посета Косову и Метохији у мом одраслом животу. Призренска Богословија нас је угостила, свита се разишла, ко назад у Италију, Небојша, који ме је на пут и нагнао, оде за Београд, а ја, ноћним бусом за Скопље, код мојих.

Ситан је сат, отац Андреј рече да ћу у свако доба наћи такси испред хотела Призрен, тe када не нађох никога, ни на улицама, ни на паркингу, рекох себи – нећу моћи избећи контакт са браћом. Улазим у хотел, на политички коректном енглеском питам за такси. Рецепционер, штркљо, мумла некакав одговор на некаквом језику. Ако не зна савезнички американски, можда ће знати италијански. Опет мумла, подозриво ме гледајући.

Wait, wait! – и одлази негде у дубину сале.

Чекам ја, чекам, али за двадесет минута са аутобуске станице крећу моји точкови, етнички чисти, али су газде Турци, па је и култура друкчија. Са њима ми је најбоље, опет саветује Андреј. Ал’ треба добацити до станице. А онда и до границе…

Видим да ме је штркљо у најбољој намери напустио, па и ја напуштам хотел с намером да пустим корак. Е сад, на станици сам био само једном, тог поподнева, да купим карту, пут не познајем најбоље, а Призрен и није Лас Вегас ноћу. Оријентишем се према шуштању реке, а ни проклетог гугља нема у помоћ; роуминзи су безобразно-пљачкашки. С вером у извиђачке способности, настављам смело кроз непријатељску територију. Нема нигде никог, само је опрез ту. Ових дана смо се возили са храбрим монасима, а, овако, сам, мало као да ми је голуждрав трбух. Кажу да је много боље него ’95. или ’99. и да је живот скоро па нормалан, али сам ја препун неке старе и неке нове косовске епике, слика крљања мишица и јатагана, кочева и правде освајане крвљу и Калашњиковима.

Добрано сам се успухао, звони оно коферче по излоканој призренској џади, и све ми се чини да је аутобус предалеко, а ја преизгубљен да би се та два елемента на време и успешно спојила. И баш на раскршћу – сластика. Отворена.

Принц.

Стављам у џепове јакне политички коректне језике и називам домаћину добро јутро. Десетак година старији од мене, кратка проседа коса, прошарана брада, раднички подочњак, гледа ме испод густих веђа, док спушта брендирани филџан – Lavazza.

-Добро јутро…
-Молим Вас, касним на аутобус, је ли далеко станица?
-До Скопља?
-До Скопља.
-Он ће за десет минута да прође испред. Дигни руку, стаје.
-Овде испред?
-На кривини, јесте.
-И стаје на руку?
-Стаје, комшија… Балкан…

Мало сам се насмешио. Он није. Јасно је чији је терен.

-А је л’ могу ја две тулумбе и баклаву… И чашу воде?
-Може, комшија…

Метални тањирић, три кољача са доста шербета, вода из Бистрице да разбистри шекер и збуњеност срца…

Ћутимо. Зује расхладне витрине, фрижидери, зује мисли о пројектилима који зује с обе стране… У свим правцима…

Гутам горке слике добро заслађене, Бистрица спира сваки траг, захваљујем домаћину, каже – уздравље.

Излазим из „Принца”, стиже моја етно-кочија, дижем руку, све је како је посластичар-комшија предвидео. Сви су већ изувени и хрчу, придружујем се тулумба-слатким сновима. И док бусаџија завија лево, видим принца како пред радњом пали чибук, с истим оним изразом лица гледајући за бундевом, која ме са овог балкан-бала превози натраг – у пепељасту стварност.

Оставите одговор

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се /  Промени )

Google photo

Коментаришет користећи свој Google налог. Одјавите се /  Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се /  Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се /  Промени )

Повезивање са %s

%d bloggers like this: