Циркус напушта град

Десило се.
Заиграла мечка и на моја врата.
Температура, слабост, кашаљ… Три дана стиска, два дана пусти. Три дана притиска, па један лажне наде.
После недељу дана стискавца, стиже мени оклопна јединица да уради тест.
Терала ме да радим чучњеве, да процени је ли засићење и под стресом ваљашно.
Каже, имам аритмије, али и довољно кисеоника.
Каже, чује шум у десном плућном крилу.
Кажем, кашљуцам, али не осећам дављење. Још увек.
Каже, не дај Боже, свашта сам виђала. Човек скоро оздравио, па се угасио преконоћ.
Кажем, хвала на причи за лаку ноћ.
Нема на чему, па ми заголица грло кроз нос оним штапином фином. Биће сутра резултат, ако имаш апликацију, провери.
Ноћ, легнем, стресам се, од ситне температуре, али и од стра’а. Срећа, па сам осигурао живот, па кад ако угасим, доћи ће деци и удовици неки новци… Насмејем се себи и свом кукавичлуку, па се одмах уозбиљим у мисли – да ли ћу стварно имати храбрости да не одем у болницу да бих исцедио још сат живота?
Заспим, и све ми се чини да мину читава ноћ, будим се, морам до шора, проверавам сат, прошао је сат. Шорнем, заспим.
Све ми се чини да мину читава ноћ, будим се, морам по мачора, проверавам сат, прошао је сат.
Шорнем, заспим, и све ми се чини да мину читава ноћ, будим се, морам до тора, проверавам сат, прошао је сат. И тако десет пута. Математички кошмар прве класе.
И кад немам температуру, имам главобољу, грбобољу, Сунђер Бобана уместо сиве масе. Не мењам израз лица, жена ме гледа и стално пита како сам. Стално кажем, добро сам, мада немам енергије ни поглед да подигнем… А може и горе. Дању, макар, нема математичких кошмара.
Дању спавам боље. Деца на олајн школу, жена у своје муке, сви смо болесни, само се друкчије приказујемо. Понекад једем, заливам се чајем од зове, ако ме он не спаси од душења, шта ли ће? Отворено боловање и докторкини телефонски позиви – неће.

Па кренем сваких пола сата по два грама це витамина. Па ми се скисели живот. Па решим да направим гулаш од дивље свиње. Па сви одобравају, а мени први чврст оброк у последњих десет дана. Можда, ипак, нећу умрети? Свиња ће спасти, ако це витамин неће.
Спавам, сањам да се будим у свом (неком) великом стану, претрпаном прњама, теписима и неким људима, као, спремају неку прославу. Бауљам међу њима и они су као свесни ко сам ја, али се понашају као гости који гостују већ месец дана, па су изгубили гостињски обзир, али не и гостињски захтев. Ту и тамо покушавам да заведем ред, ипак, трон је мој, а они ми се нешто смијуље у брк. Нађем неку мотку и кренем мало да радим по леђима неког бркајла, који посебно пркоси, то – до мотке – па се уреди и механизам гостопримства опет врати у нормалу. Задовољан исходом, одлазим до шора, а тамо, у огледалу, нисам ја, него неки ћоса. Схватим што се сви смијаху, истрчим испред, ухватим првог госта и кренем да претим мотком, каже да ми је Бруна скинула браду док сам спавао.
-Ко је Бруна? Проћи ћемо по стану, ти ми је очима укажи, па ћу јој мотком платити за шалу.
Идемо, алу Бруну не налазимо.
Помишљам, можда је боље да јој косу маказама унаказим пред свима, него мотком? Мотка је боља бркајлу.

Уморих се код врата Бруну чекајући, па лежем у сред велике собе без прозора, а сви се, најзад, с поштовањем окупљају… Крећу бабе да црну вуну преду, деде црну кафу да пију, омладина – црним вином да ме прати, а моја удова још и не сања у сну сан.