Еј, несрећни ти човече, грано поломљена..
Не постојимо ми или они..
Постојимо ми са њима и они са нама..
У првој беседи патријарх Порфирије каже: ’’Исповедам, да се немам чиме похвалити, осим слабостима својим.’’
Срећно нам, верници..
Срећа је да смо верници, па можемо да поверујемо у недостојног, да ће постати достојан..
У палог, да ће устати..
Уплаканог, да ће се радовати и веселити..
Срено нам, верници..
Срећа да верујемо, па сваког дана или макар сваке недеље, се молимо и помињемо и оглашене..
И за непобожне да се Теби обрате..
А да ли ово боли, па боли свака непристојност..
Чак и најокорели криминаци знају, да се породица не дира..
Замислите колико боли кад се дира у нешто што је веће од породице..
Боримо се против медијског мрака..
А душе све тамније..
Руке не ширимо, брату се не радујемо..
Човек се употпуњује или се не употпуњује, а за тако нешто други му никако не смета..
Чак и онда кад му тај други стави омчу око врата..
Чак и тад, ми срећни да смо верујећи, испуштамо вапај:
Господе, опрости им јер не знају шта раде..
Изгубимо ли ту нит, остаћемо само мит..
Наставља патријарх Порфирије: ’’загледавши се свако од нас у своје срце, заправо може рећи: човек је једини вирус у свету. Једини који чини разне дисбалансе у хармонији коју је Бог створио’’
Сигуран сам да човек и кад ствара дисбалансе, то не ради из лоше намере, већ из недостатка љубави..
Волео би да је вољен, чак и кад невољно ради то што ради..
А ту смо сви исти..
Тражимо да нас неко призна и да за своје бивствовање добијемо признање..
Ми смо позвани да будемо со земљи, а не да солимо једни другима ране..
Знам и сам где ме боли, не мораш притискати моју слабост..
Нисмо ми овде да нам буде добро, него да видамо ране једни другима..
А једини лек је љубав..
Боље ће лечити незнавени човекољубац, него школовани мракољубац..
Јер нама болеснима на првом месту треба утеха, па онда све остало..
Ако остане времена..
Праштајте..
Христос Васкрсе..
Корона-циркус 