Кóја је рекао – кућа је свуда

Пошто што да не тема је кућа, ја сам био на Душановцу. Стил личи, можда јесте, а можда и није да јесте, а ипак може.

Тамо су куће међу којим замишљам Столета кога је Ћуприја донела, имагинарног, у мој крај. Замишљам да је насликан на зиду – Зли дечак, господар краја…

Нема дринске Ћуприје, нити нечег другог босанског (осим Суље) у мом имагинарном цртању онога што је симболично и више од тога везано за мој и наш Душановац. Него је Столета донело то од иза Јагодине, ка Нишу – тамо је доносиочева кућа, била, и можда остала… 

То све мало, кратко замишљам. 

Јутро је већ напорно, опет сам лоше спавао, али идем да возим – такав је посао, и ја то све – волим.

Док пролазим, тамо су куће, старе, приземне, са баштицом – а поред је пре не знам колико никао аутопут. На једној кући је таблица, на њој пише –  

,,За очитавање струје идите код Сретене у број 12“ 

Ја ходам, дан након стричеве смрти, одавно нисам млад, а киша је, и то. Стрица ће сахранити у четвртак, тамо где лежи и Веселин, ког су донели са Цера, хиљаду деветсто петнаесте… Ићи ће отац, и синови. Па опет мисли и развуку се усне; певам, у глави, у дуету – оно што синови певају оцу:

,,Не треба нам у Кладуши Швабо – већ нам треба Фикрет – Абдић – Бабо! “

Ја ходам, дан након што су сестричина и њен дечко имали саобраћајку у Крагујевцу, док су мирно срећом везани (и срећом и појасом) чекали да крену својом шкодом, са семафора. Неки млађи тип  (после токсикологија утврдила) прописно дрогиран, ударио их отпозади. Сви су добро мада имају крагне…

Ја ходам,  па седнем да одморим, иако сам тек кренуо, већ ме умор хвата, код Пеце. Тамо Сима каже:

,,Kад би га вешали на Теразијама, ја би се јавио да гурнем хоклицу, и гурно би је левом ногом. После тога одма би отишао на кафу са другарима, и частио би девојчицу кад донесе еспресо…“

Са другог стола, од јутра натопљен, певуцка Дача:

,,Пала мачка с тавана, огребала Хасана…“

* * *

После, из кола, гледам и слушам неке клинце како неког псују. Ја псујем овог испред себе, у браду, не трубим, псујем по навици:

,, Ј…. .. …. , скрени, к… .. .. ….. , шта чекаш пола сата …“

После нешто мање од пола сата он скреће, па скрећем и ја.

Кад скрећем лево, кочнице вриште. Прешао сам скоро сто хиљада, иде велики сервис. Знам где ћу, али има времена.

После, код куће – жена каже пропао душек, убуђао се.

,,Ето зашто лоше спавам, удишем буђ… Али можда сам зато и здрав, јер ди је буђ ту је и пеницилин“ – увесељавам све, али не превише. Жена се мало насмеје, па оде у инстаграм.

Д.Д ми је послао линкове – све боље од бољег. Нисам га звао па не зна да сам гледао. Гледао сам, и мислио…

Толике људе боли глава, а мене мало по мало, па заборавим.

Каже Маја, моја школска, фармацеут  – () –  ,,Кокаински раствор је добар за очни притисак.“

Ја кажем… 

Па идем даље. Пустио сам ,,Мајке“ 

,,Дај ми ноћас мало наде…“

Возим, волим да возим. Душановац је под кишом, одвратно је време, али нема магле.

Магла се дигла, али је пала на старе басамаке. 

* * *

Са Кóјом сам се срео у Лондону, пре тачно 26 година и седам месеци, дан плус минус. Тада је рекао:

,,Кућа је свуда…“