Кућа II

[Ставља се на…]

Где је моја кућа?

Ево ме, прешао сам пут, дошао на почетак. У матерњој кући, на топлом казану, унуке даривао старамајци за Празник. Географија ме већ гони. Осталим мојим кућама дуг да одужим. И до сада је било доста сложено, јер времена је увек мало. А сад, преко тога, и тестови, карантини, мајчине. Ал’ зов је зов.

Видим да у овој заједници нисам насушан. Деца су, откако смо у Скопљу, потпуно уроњена у игру са рођацима, бакине и теткине нежности, сасвим заборавивши на чалета. И нека су, добро њима, добро мени, добро свима. Децентрализација, сем ако нисте за тиранију, свима годи. Тако се расте, сталним ширењем познате територије. Видим да су весели и необично опуштени, а како и не би били кад смо, не без ризика, али поприлично глатко, успели да се спојимо са овим кореном после петнаест пандемијских месеци, током којих су нам свакодневно обећавали да ћемо умрети и ми, и они, и сви. А да неко пита оне горе, оне најгоре, дигли би они лествицу и више, и боље, да нас потпуно удаље, разбију, па једног себичног по једног саможивог, докрајче страхом да ћемо, не само умрети, него пре тога и убити најмилије. Али им, ево, што ‘но рече Адолф Топић – шипак!

У мирнодопско време, годишњи обилазак људи i места матри-патриотског пројекта кућа, подразумевао би барем три града у две државе, по вертикали Скопље, Зајечар, Београд, или обратно, са успешним избегавањем Битоља, из само мени познатих разлога адолесцентски упорног злопамћења. Гастрономским жаргоном речено, та четири града би била кућа интеграле, а ова три њена рафинисана верзија. Гађам Београд, тамо ме доста браће жељно ишчекује. Студентски дани посејали су доста семена, које је изникло у стољетне храстове, а за мање од века, види чуда. Јер, ти храстови нису временске машине, него плод послушности. Заливани, савесно и добро, по кафанама које не служе кафу, али имају кофу, у случају да почне да прокишњава.

Сад, за улазак у Мајчицу Отаџбину тражи се тест негативац, али, како ме поучава искусство, не i у случају транзита, оних максималних дванаест сати боравка на територији. Пошто је до те бројке дошао стручни штаб коронарне екипе, нешто ми говори да је бројка подложна ајнштајновској дилатацији. Јер, од свих њихових прецизних прогноза, ни једна се није обиситинила. Дакле, све је ово џез варијација на тему здипи лову и бриши, који су стари Латини лепо упаковали у онај veni, vidi, виц.

Ћесару ћесарево – прописи су прописи – па решавам да их све испоштујем и на све могуће начине, али са ситном варијацијом – да будем у транзиту 36 сати. Има тај виц у коме су Србин, полицајац и цариник, не знам баш да причам вичеве, али знам да их је на крају Србин троструко надмудрио. Јер, како даље каже виц, познајући разлику између бандере и храста, није он на људски закон гледао једнако као на Божји.

У вечерњем бусу, једној од две преостале аутобуске линије које вежу две столице, крећем у Матицу. Пуно је времена прошло…

Заседам на сећију, искусно, први од тринаест прасади. То ми даје извесну наду да ћу моћи људски да се пружим по свих пет седишта. Требаће ми енергије за силне кафе које ме горе чекају. Јер, најавио сам се и чекају ме, иако делимо неверицу – све док не станемо лицем у лице, ваљда, биће тако. Јер, лако нешто крене по злу, посебно кад је зло семе већ посејано, прима се и клија.

Граница је брза, пуста. Нико више не путује, шта ли. Не жалим се уопште, чекам да прође па да на миру заспим. Врање, Лесковац, тек пред Ниш успевам да претворим титрање утробе у плитак сан…

Отварам очи у непознатом граду. Пет сати ујутру. Зимских пет сати. Ледена измаглица. Изукрштани зраци рефлектора, са високих страна небодера у изградњи, осветљавају масивне машине. Личи на Дубаи, годину дана након што су открили да лежи на нафти. Дубаи на нафти, а Бели Град на белом и алкохолу…

Ето где сам!

Док стружем ситан крмељ плићахних снова, преда мном се отвара поглед на овај нови град, задужбину деспота Вучича. Гледам, загледам… Па, ово изгледа веома, веома добро… Ни налик кућама које су калемљене по крововима београдских зграда Слободарских деведесетих. Променила се ратна култура, променила се и ратна архитектура. Ово изгледа сјајно! Па, наравно, градња небодера није тамо нека апстрактна делатност као што је, на пример, политичарење. Градња захтева стручност. Види се, чак и по привременим оградама око градилишта, да је ово дело стручних људи, врхунских дизајнера и креативаца.

Штета је што ће Велики Плагијатор присвојити све заслуге, и за финансирање нашим новцем (чујем Верин глас у глави, која опомиње – Тата, то нису твоје паре, ти не плаћаш порез у Србији), и за коришћење нашег земљишта, и за дизајн, за пројектовање и изградњу, заслуге, чак, и за речну воду. Тај нови град уз Саву изградили су неки Београђани, а не Велики Плагијатор, чији филтер каки боје скрива од правдољубивих очију лепоту те aрхитектуре. Так нормаљно…

Силазим с буса, прерано је да куцам на врата домаћинима. Већ су, ионако, превише жртвовали одложивши путовање да би ме угостили. И они су се мене ужелели, али то што су ускратили унучад бабама и дедама мени пада на душу. С том тежином крећем да се поздравим с градом. Ноћ је, хладно је и тихо, нигде никога. Идеално за интиман разговор са Калемегданом одакле град креће да цвета.

Пре петнаестак година, у прошлом животу младе српске и руске филмске наде, после дугих ноћних сати у монтажи, одлазио сам на Калемегдан да сачекам Исток. Лето је било и ноћи свеже, град успаван и – само мој. Сам на свету умивао сам се новом светлошћу и одлазио у свој брлог да мењам дан за ноћ за дан.

И сад пролазим поред истих обилатих груди Француске, прелазим влажни дрвенмост, плашећи промрзле голубове који, под луковима капије Црног Ђорђија, спавају на једној нози, очима на пола конопља. Ту је топ, ту је турбе. Ту, у мраку историје, две реке које цепају време на север и југ. Знам, звучи апсурдно, али мисли таквог квалитета лако напливавају на овом месту и у овом тренутку, док ветар с Дунава запљускује северни бедем и тера ме да ширим руке и гледам у луну иза млечно ноћног небеса. Стигао сам…

Киша почиње да сипи укосо, вадим кабаницу из ранчине, врлог спутњика. Док се импрегнирам, унутрашњим оком поново видим оне грађевине нове задужбине. Јесу оне лепе, али су окужене, ништа на свету не стоји само, изоловано од осталих бића, онога како она мисле и осећају. А земља која гладује не зна да воли прелепи храм неправде и сјајни споменик саможивости. Једина грађевина о којој треба да се побрине људски род, и у њему мој народ, је велика грађевина Културе, у којој су узидане најплеменитија упутства за живот. Њени темељи нису нумеричко-статистички, него појединачне судбине стварних, иако измишљених ликова, што измишљенијих, тиме стварнијих. Без таквих упутстава, посебно у ово смутно коронарно време, људи падају жртвама бесмисла.

Култура није ни пропаганда, ни естрада, који се потурају као плитки инстант сурогати на врху листе гугловог претраживача. Култура је укупност људског деловања, све оно што са свих страна обавија култ, ритуали управљени трансценденталном. Све оно што, једном речју, називамо – богослужењем.

Нека ми не замере атеисти и нека се не хватају за реч, него за онај осећај у пуном концертном, позоришном или кино театру, чак и у присуству осредњих спектакала, осећај да нису сами на свету и да није све пепео и прах, прасетина и страх. Да постоји нешто више. Нека то нешто назову енергијом, вибрацијом, атмосфером, ауром, солидарношћу, универзумом, све то и још више тога улази у загрљај Онога коме је људска активност усмерена на гледање увис посвећена – да бистра и звонка осветли мрак животарења.

Кнез Михаилову, пак, осветљана трилион лампица, а међ њима посебним значењем исијава Пепељугина бундева-кочија и некакав магарац који је вуче. Јасно ми је као овај дан ноћни ко је у овој причи Пепељуга, којој се обећава кристална ципелица и богатун већ на почетку златног доба, иако је трајна судба вучне марве кудикамо извеснија. Али, признајем, ко себе не мучи нескривеним значењима, мора мислити да је ово веома лепо и сјајно, a не огледалце које Јенки с урођеником трампи за тозла. Па му, као бонус, у руке трпа инфицирано ћебе, дуге су зимске ноћи…

Док силазим низ Скадарлију, стресам покров од мрачних мисли, ваља ми се озарен појавити на прагу мојих домаћина, а не наџак-баби налик.

Од 7:08 кад сам ушао у Савича-хан, кренуло је људско саобраћање невидимих размера, квантитативно и квалитативно свеобухватно. На менију само квалитетна ића, пића и поезија у прози, да нас не боле тибе, да нас не секирају главе, него да сврбе идеје и врскају и кличу се речи, сви стално и сви у исто време, немамо луксуз да слушамо у тишини, полулуди хомо луденси бацају брзе пасове преко целог терена. Носише се зимски дан поподне. Потописмо Брод цео, насукасмо подморницу, исукасмо сабље, сукасмо брке. И би вече, па бела, бела ноћ без снега. И би јутро, дан други.

Охрабрисмо се, нахранисмо се… Стрпао сам их све у њедра до следећег сабора… На сећији повратног буса, дубоко захвалан што нас је Бог мили упутио једне на друге, тонем у дубок сан… Сањам да председник хоће да дā и Косово, и Метохију, ал’ муче га патријарси сновима у сну и вијају гласовима спокојних стараца, молећи га да скупи храбрости да буде човек. Мало га моле, а мало прете анатемом. И он – постане.

На граници ме буде и скидају с буса, јер ми не верују да је бели прах у оној кутијици из ранчине – витамин це – прави, а не жаргонски. Покушавам да, ‘нако бунован, направим лингвистички дискурс, док ме млади полицаја гледа збуњено, верује седим праменовима браде, али речима не верује. Предлажем да утрља у десни, и у леви ако треба. Ако је кисело, онда је витамин, ако бриди, онда је кока, а није кола. Што се више шалим, онај се све више мршти. Схватам да више нисам у веселом друштву и да пубертетлија у униформи гледа неке друге теве канале.

Шофери већ хоће да терају машину, а не зна се каква је моја судба. Неће ме ваљда, тек тако оставити? Не бих се изненадио. Али, не бих ни био равнодушан, бојим се, ни смирено благоглагољив, што само може да погорша моју ситуацију. Млади цаја одлази до једне подаље кућице, ваљда са старешином да се свјетује, шта ли. Креће уводно излагање, старешина сморено слуша гребући телефон, па се заинтересује, отвора кутијицу, помирише једном, па још једном, па значајне размене погледе. Старешина је, изгледа, погледао довољно нарко филмова, те узима да трља и десни и леви. Отвара прозорче, хракне кроза њ киселину што га је разочарала, те наставља да гребе по телефону, оном паметном. Униформисано лице ми прилази са последњом надом да ће га унапредити:

-Шта, оно, рекосте да је у овој кутијици?
-Витамин це.
-Аха… Сигурно?
-Сигурно је да, ако ми не верујете, постоји неки објективни хемијски метод да се утврди име и презиме супстанције. А ја Вас поново уверавам да је то витамин це.
-Аха… Срећан пут.

Мојих пет сапутника и два шофера, који су све време напрегнуто гледали час у мене, час у закон, час у кутијицу, бацају опушке, па крећемо даље, на Југ. У ноћи без младог месеца, Капетан окреће кормило, оријентишући се према звездама и Крсту који светли над другом Душановом престоницом.

Идемо кући.