Кућа

Где је моја кућа? То сложено питање прати ме од најнежнијег доба.

Сем погане нарави, наследио сам и комад те дилеме од мог ћаће који је, живећи далеко од куће, родне куће, још од своје осамнаесте године, одувек сањао да се тамо кад-тад врати. Ствар постаје унеколико јаснија ако додам да је био официр народне армије, Југословенске Народне Армије, тако се то тада и звало и писало свим великим словима, јер је и Армија била велика, и јака. Што се интелигенције и корупције тиче, за то вас упућујем на ток и исход десетодневног рата у Словенији, па судите сами. Наравно, свему је водила катастрофална политика, и пре тог рата, и за време њега, и после, ову данас и да не помињем. А прва жртва тог рата био је један војник – Македонац. Толико о Вардару и Триглаву.

Правило које је владало у ЈНА било је да се официри, подофицири и војска распоређују по територији Југославије по кључу – „далеко од родне републике”, то јесћ, далеко од очију, далеко од срца. Хрват је ишао у Македонију, Црногорац у Србију, Србин у Хрватску, Шиптар у Зајечар, а Македонац, видели смо, у – Словенију. Словенац, пак, у Генералштаб. Тако се, кажу, избегавало стварање националних армија. А тако се, такође веле, кроз такозване „мешане бракове”, некакве тамо воћне салате људских односа, слабио етнички, а јачао југословенски üберидентитет, који и сам својатам. Битољ + Сарајево + Зајечар створили су од мене неку врсту етничког Франкенштајна најфиније нечистоће, којој имам да захвалим и билингвалну ситуацију, која се, током, развила у хексалингвалну.

Други интересантни ефекат мог мешанства био је да је од нашег породичног четверца битољска фамилија била удаљена најмање 450 кила и метара, а сарајевска 451. То су била два крака нашег личног бермудског троугла. А због оног километра вишка смо, ваљда, много ређе ишли у Сарајево, али смо ишли рађе, и због тог „чудно певљивог српскохрватског језика”, како сам у то време дефинисао језик Сарајлија, ја и дан данас кад чујем Нелета Карајлића, као да сам чуо род најрођенији.

Дозволићете кратку дигресију кад смо код Нелета и Сарајева, која има два дела. Први је да ми сеја поклонила „Фајронт во Сараево”, македонски превод Нелетовог првенца. Још увек нисам начисто шта с тим да радим. Књига ме много занима још од ономад, али да је читам на македонском? Не знам… Нисам паметан… Али ми је једно сасвим јасно. Ако неко хоће Нелета да обесмисли, само нек му не дā да више говори матерњим језиком. Јер кад га говори, он га, у ствари, пјева. А кад пјева, ergo est.

Други део дигресије била је скорашња пјана, али консеквентна дебата за Ивом, који је тврдио да су Индехи господа, а Пушење примитивци. Ја сам скочио да браним рођаке, истичући да они и јесу примитивци, и то нови, самопрокламовани, да су сами бирали ранг свог племства, а највише јер су исечци из свакодневног живота једноставних људи, присутни у њиховим песмама, на поетско-документаристички начин, прецизнији и од званичне историографије – тачно стање ствари и духова времена у коме су спевани. Ивке се, пак, позивао на ad hoc анализу пјесме Да сам ја нетко, спомињући неку статистику о породичном насиљу из оног доба, осјећајно скандирајући рефрен:

Свим мајкама бих избрисао боре,
Учинио да очеви их воле,
Давну љубав да им врате,
И да мирно живе своје сате…

-Па, црни Иво, то као идеја јесте предивно, али је потпуно инфантилно и лажно оптимистички, скоро, па, као нека соц-пропаганда! При чему, то пева неки одрасли човек, и то најозбиљније, без трунке ироније, док гитаре неке зује док солирају! А тог одраслог човека су, преко свега, звали – Пимпек! Знаш ли ти, баћа, шта је то пимпек?!

Онда је и он нешто викао у одбрану и напад, па опет ја, опет он, па се, хвала Свевишњем Алаху, неко мудрији сетио да пушти Љубав се не тржи, вјештичју верзију, па смо у катарзичном возбужденију кренули сви да вичемо углас, јер певање је крупна реч. А то што нас сјутри дан није болела глава, то је зато што смо пили квалитетна пића. Тако каже Иво, који је пића и бирао, па зна. Него, вратимо се ми на оно наше.

Где је моја кућа? Неки кажу, кућа је тамо где су деца. Лепо, свиђа ми се. И даје ми мало мира, јер сам често код куће. Али, у исто време, подсећа и на све друге људе од којих је кућа саграђена. Јер, јасно је, кућа није од цигала, бетонских блокова, цемента и ћерамиде. А нико и никад нема сву децу, све родитеље и све пријатеље под истим кровом, то може само у песми Екатарине Велике. Сума сумарум, с времена на време, човек мора да крене у обилазак свих потпорних зидова своје куће, кренувши од оне своје дечице, па код родитеља и свих старијих предака, сестара и браће, не заборављајући ни своје мртве на гробљима.

[ставиће се на…]